MIRIS DALJINA

Miris daljina

Mirišu daljine na jeseni i zime

što sad su samo nostalgije san,

kad u jesen kasnu po parkovima

i drvenim klupama provlače niti,

od misli tužnih, što kidaju sag,

satkan od tihog razuma i vraćam

se u sećanju, na početak.

Mirišu daljine na vetar što igra

sa lišćem zelenim i zlatnim,

preplićući svoj sjaj u nežnim

satima i minutama, tražeći izgubljeni

deo duše skriven u pogledima, kao u

rekama, što se mute suzama

i menjam svaki tvoj mir, za moj

rasuti nemir po zvezdama

i vraćam se na početak.

 Mirišu po daljinama šumovi

tišine, što vraćaju me u

detinjstvo i priče moje majke.

Pitam se, ima li u tebi još one

dečije slutnje, da noć će doneti

strah, a nevolje mrak, kad oblaci

pomrače i mesec i sunce, i to da

bajke više neće imati srećan kraj.

 Miriše po daljinama noć na

uzglavlju čarobnog sela.

Brzinom zvuka, udahnuću moć

i snagu tračnica, što odvešće me

u taj čarobni svet, za kojim čeznem.

Rastopiću kolačić u mlakom

crvenom čaju.

 

Mirisaće kadulja i lipa svuda oko nas,

baš kao sećanja koja nas ponekad

izdignu iz učmalosti.

I prestaće vetar da nosi lišće u

daljinu, i krenućemo ponovo

blatnjavim drumom u staru

kafanu i otvoriti noć kao vino.

Miriše po daljinama tvoja ruka što grli

prazninu i ostavlja mi tek sećanja.

Možda u toj zimskoj noći otvorim prozor

u praznom prljavom kupeu,

taj zaleđeni, zamagljeni komad stakla,

koji se opire poput svih onih vrata,

koja kroz život pokušavam otvoriti.

Možda me probudi miris vetra i muzike

u nedeljno jutro.

Možda sunce ne bude tako visoko i

skriveno ispod oblaka, a tvoje oči

mi vrate svetlost i odaju tajnu iz bajke.

Možda miris daljina stignu moji

umorni koraci, vođeni nadom.

Možda osetim taj miris i pronađem mir

na uzglavlju čarobnog sela i spokoj na

tvojim rukama i uđem u našu bajku,

kradom sa poslednje stranice,

udahnem snežnu prašinu, brzinom tračnica

i stignem srećan kraj, i vratim se opet

na početak.