Zorica Tijanić

VREME BROJIM OTKUCAJIMA

Spajaju se obale na putevima

Prosipam uzdahe kao bisere

Vreme brojim otkucajima srca

I sanjam te baš tu

Na obali

Čekaš svitanje neko

Dok ja putujem ka novom zalasku

Daleke se tišine rasprostrle pod nebom

Luka postaje stanica slobode

U kojoj bačene mreže pucaju

I poklanjaju svoj plen

Putem srećem ptice

Razgovaram u sebi s njima

O smislu svetosti

Vreme merim otkucajima srca

Duša se ne ostavlja u suzama

Tuđim izdajama

Ti mi brišeš suze maramicom

Ja bih da taj dodir bude bliži

Prisniji

Ali i to je nešto u momentu

Kada se sve ruši u nepovrat

Odvajaju se obale vremenom

Više ne brojim

Samo osluškujem zvona

Večernja molitva crpi snagu

A prodaje laž

Okrećem se licem ka zapadu

Rugajući se vetrenjačama

Prebirem po razlozima

Kojima te vraćam da bih iznova

I iznova sanjala

Čineći nečinjenjem greh

I smenjuje se dan i jutro

U novm ruhu

A mi u beskraju ledenica

Zadržavamo misli

Koje će nas prosuti

Daljinom

Vreme brojim otkucajima

Čekajući

Da kraj se pretvori u početak

I sanjam

Baš tu

Na obali da zaustavi se

Neumitno...