U vrtlogu burleske

U vrtlogu burleske

Recenzija  književnice Vladanke Cvetković 

OSVRT  NA ZBIRKU POEZIJE „U VRTLOGU BURLESKE“

 

 Pisanje je skoro nedokučiva uteha, tumačenje, a osvrtanje je nešto između pisanja i pevanja. Taj pev je nedokučiv. Moguća su samo izvesna okrznuća ili iskliznuća, koja ga mogu ispratiti. To upravo radi Zorica Tijanić. Ona, po meni, pesmu doživljava kao saznajni čin – samoposmatranje koje se pretvara u samo – raskrinkavanje. Povezuje pesnikinja svoja osluškivanja sopstvenog uskomešanog bića ali sa stihovima iskustva, pa i upitanosti za nejasnoće ili pak jasnoće iz sfere intimnog doživljaja, preživljavanja i sukobljavanja sa sobom, muškim ili neotklonjivo ženskim. 

Sredstvo ove knjige povišene emocionalne i duševne temperature su pesme stanja, dubokih uvida i otkrića, kao i zaoštrenost muškog i ženskog principa. 

Ovom knjigom, dobija se potvrda pevanja iz intimne ljubavne sfere, kao i iz tajnih dušinih komora.„U trilogiji života“ pitamo se „Kako je Isidora volela Jesenjina“ i kako u „Vrtlogu burleske“, koji je u stvari „putujući teatar snova“ možemo ubrati „Cvet iz olova“ udarajući uvek u zidove i kako dati „Zavet ljubavi“ kad nekog samo „Ponekad sretnem“, kad „Nemam više snage da te ispraćam“, jer:

„sanjam u magiji noći 

koja me ranjivu 

kao humkom prekriva “...

 „Trošni su dani“ „U suzi čekanja“ u „Gradu kome se vraćam“ gde su „Ljudi bez uspomena“...

 Zorica Tijanić ima lirski ostvarenih pesama tanane osećajnosti, nekad lucidnih uvida, živopisnih slika duše. Uostalom, lirsko jezgro je sama sušt pesmovnog, nukleus koji zrači i širi se u čitalačkim krugovima, pa i tumačenjima nekog teksta. To jezgro, bilo da pokriva celu pesmu ili bilo otrgnuto, iščupano iz kontesta, poseduje crtu bez kojeg pravog pesništva i nema. Ljubav jeste pokretačka energija ovog pevanja, razna i različita emotivna stanja, često uznemirenost, pa ranjivost uz probuđeni sentiment. Autorka dopušta da reči kruže oko ciljanog smisla, tražeći ga, nastojeći prepoznati ga, imenovati, dokučiti. 

Obuhvata Zorica preispitivanje smisla življenja, ljubavi, prevare, prolaznosti i krhkosti naše misije, nesnalaženja u ovom našem zemaljskom životu. Pisanje jeste putovanje, bilo ka sebi, bilo ka svetu, ka udaljenom ili bližnjem, zaboravljenom, nezaboravljenom, nepreživljenom... Iskrenost pesama Zorice Tijanić, pleni u sadejstvu sa iskonskom čežnjom koja pomera organe. Peva ona o sećanju, jer sećanje je ranjivost tela probuđene, a čežnjom uzdignute duše žene koja se hrabro hvata u koštac sa sopstvenim zahtevima. 

Sklonost ka ispovedanju, to jest, ispovedni ton daju nekim pesmama - pesme pričalice, ali to nikako nisu pesme u prozi, već pesme gde se dejstvuje narativno, pomerajući ispovednost ka „priči“. Ponekad ono što kaže, priguši ono nekazano, pa to daje poeziji oreol tajne, a poetskom, vrednost šifrovanog.  

Verujem da će ova rukovet pesama biti podsticajno štivo čitalačkoj publici, jer svi mi, zemljani, smo u svom „vrtlogu burleske“, i da je izborom pesama Zorica Tijanić pogodila onu „meru“ svoje književne prepoznatljivosti.

RECENZIJA AVDULAHA RAMČILOVIĆA

NISKA PESNIČKIH BISERA

„Poezija je složenija od filozofije, ona je filozofija. Ona je pravo i konačna ekonomija svih stvari. Ona je politika, ona je ljubav, ona je život, ona je trajanje.“

Miloš Ristić

Poezija je preslik duše pesnika, njegovih misli, osećanja, dara, inspiracije, doživljaja, pogleda na svet i čoveka, ljubav, život, pa i smrt, nastavak života. Preslik onog najlepšeg što čovek ima. Ni jedna umetnost ne može dirnuti čoveka u dušu i srce kao pesma, stih. Zato se poezija rado stvara i rado čita, zgusnuta je, izaziva intenzivne doživljaje, osećanja čitalaca, lako se razume i dugo pamte stihovi i poruke. Takvu poeziju stvara i pesnikinja Zorica Tijanić, koja je u kratkom vremenskom periodu izrasla u vrsnu, darovitu i plodnu književnicu. Za par godina ona je objvaila četiri svoje zbirke poezije i dva romana. Zbirka Zagrljeni tišinom je prevedena na slovenački jezik. U VRTLOGU BURLESKE je njena sedma knjiga.

Zašto U VRTLOGU BURLESKE? Pesnikinja želi da ozbiljne, velike stvari stvari o životu oslika stihom na šaljiv, nestašan, prijemčiv način. Duhovitost, nijansiran humor, specifičan samo njoj, prisutan je u njenim delima, počev od prve zbirke Miris daljina, što predstavlja osveženje za savremenu poetiku.

Najnovija zbirka pesama U VRTLOGU BURLESKE predstavlja kontinuitet njene poetike, njenih pesničkih bisera. Da spomenemo neke od pesama koje su ovde u knjizi: Morem ljubavi, Trošni dani, Godinama tebe volim…

Zorica u svojim pesmama stvara adekvatan prostor za ispoljavanje emocija, gde se pesma, događaj, doživljaj dešava. Ta slikovitost čini njenu poeziju privlačnom i interesantnom. Tu su parkovi, susreti, gradovi, ulice, mostovi, reke i ptice, potoci i mora, igre prirode, muzika srca…

„Obala se čini daleko

gledajući s pučine kako brodovi pristaju u luku

Ljubičasta svetlost mami u jednom delu neba

dok zvuk violine opija budeći sećanje na nas“

(U VRTLOGU BURLESKE )

Isto tako muzika prati njene doživljaje, želje, kao što se vidi iz gornje pesme. Muzika je umetnost koju stvara čovek, ali i srce i duša znaju stvoriti muziku, posebno u poeziji. To pesmama daje melodiju, ritam, dinamiku.

Njena poezija je kolorit svih vrsta i oblika pesme, obično smeštenih u svakoj, gde je lajtmotiv ljubav, ljubav smisao i osnova života iz koje se i stvara život. Može se reći da njenom poezijom preovlađuje ljubavna poezija, poezija koja se i najvise piše i čita, u kojoj se uživa i uvek nalazi jedan deo sebe. I to ne samo ona ljubav među polovima, mada je ona najviše prisutna, već i ona opšteljudska prema svetu, životu, ljudima, prijateljima, porodici, svemiru, duhovnosti, večnosti. Ona je, ilustracije radi, svoju knjigu Zagrljeni tišinom, posvetila prijateljima. To mogu samo nesebični ljudi, ljudi kojima je dobro i sreća, ljubav u duši i srcu, čime se ova pesnikinja posebno odlikuje, posvećena miru i slobodi, toleranciji i saradnji sa ljudima i pesnicima. Kad je rec o ženi, njenoj ljubavi, pesnikinja ne tone u plimi ljubavnog žara, već je to više nežna, stidljiva, povučena, tanana ljubav, koja zahvata srce i dušu i vene, ali nekako više simbolično, u talasu kose, pogledu, nežnom poljupcu i dodiru, nekako više u želji i snu, čeznji, čekanju, nadi, nego u stvarnosti. Poezija koja kipi od te nežne, tanane ljubavi, bez ispoljavanja strasti i slasti, ali spremna da se otvori i svoje srce preda voljenom:

„Povedi me morem ljubavi

Jutrima crvenog sunca

Barkama punim svetlosti

u kojima se rađa i umire tuga“

(MOREM LJUBAVI)

„a ti mi iznova opraštaš strah

ružne snove od mene sklanjaš

i zavetima se klanjaš

a ja se u nemoći da odem

ponovo tebi priklanjam

i dopuštam sebi

da te još uvek i iznova sanjam...„

(ZAVETI LJUBAVI)

„Ljubav kao štit za srce prikivam

ponos gazim ali reči prave ne nalazim

da volim te kao žena prikrivam

slabost da oprostim lako otkrivam

i za pravo ti dajem da odeš

dok ljubav strahu za laž prodajem

i ponovo za sve

ponovo se kajem...“

(KAD JUTRO OBRIŠE TUGU)

Ona je u stvaranju originalna, kreativna i moderna pesnikinja. Ima svoj specifičan stil pisanja, snažan i izgrađen stil, duboku misaonost i osećajnost.

Svojim vrhunskim pesmama i stilom podseća na stihovanje neprevaziđene pesnikinje Desanke Maksimović. Njene pesme su skladne, harmonične, celovite, uvek završene i šalju najlepse poruke. U njima je sadržina i forma u jednistvu, većinom u slobodnom stihu, što omogućava širinu i slobodu u stvaranju, kao i jedinstvu misli i osećanja. Njene pesme traže duboko razmišljanje da bi se razumele i doživele. Od stilskih figura najradije koristi metaforu, ali i druge stilske figure, čime postiže slikovitost i snagu u svojim pesmama:

„a mi u remisiji tražimo mirise

dok cvet crni samo još iz olova raste

na poljanama gde su nekad

lelujali makovi“

(CVET IZ OLOVA)

Knjiga, posebno poezija, najsnažnije se doživi čitanjem. Lični doživljaj ne može ništa nadoknaditi, nikakv osvrt, analiza, recenzija, predstavljanje. Dragi čitaoci, najlepše vam preporučujem zbiru pesama U VRTLOGU BURLESKE za čitanje i uživanje u toplim i nežnim stihovima, u biserima poezije pesnikinje Zorice Tijanić.

“Nedeljom obično čekam Tebe

na prozor naslonjena

maštajući da prođeš mojom ulicom,

odustao od vremena u trošnim danima

koji o meni brinu

i ogrću me pustinjom svoje hladnoće

a ja ih prepoznajem u zabludelim dušama

koje se uvlače praznim srcima„

(TROŠNI DANI)

Mr. Avdulah Ramčilović, pesnik

Fleš osećajnosti i umetnosti

Misli pretočene u reči, poruke liče na slike, boje, menjaju oblike, forme, ali sadržaj je uvek nominovan da smisao života prepozna u ljubavi, slaveći lepotu emocija. Ljubav kao radost kojom počinje, nastavlja se u nesporazumu patnje s bolom, u traženju početnog entzijazma i lakoće koja daje nežnost lahorom reči i završava definisan kao vodvilj. Život i ljubav koji podseća na burlesku, ismeva osećanja, skriva se da ne postane predmet poruge. 

U stidljivost ženstvenost gurnuta, strast koja se potiskuje, koje se stidi, osećanja koja se ne izriču lako i tako se gubi ljubav u paradoksu pogrešnih reči, postupaka i zatvaranja u sebe, bežeći od vezivanja koje prekida dah, koji bi da se pretvori u kristal, da ostane, da voli beskrajno i beskonačno. 

Kakva je to poezija koja priča priču? 

Pesme koje se nižu jedna za drugom neprekidno traže ljubav, zastajući na korak do bola, padajući u tugu, pa se podižu u veri, nadajući se ipak da će ljubav negde preovladati razum. Zbirka je mali fleš dela života u kojoj čovek uporno pokušava da zadrži osećaj ljubavi, ono što prija, a pritom ne veruje u večnost. 

Ljubav nije postojana, ona odlazi i vraća se uvek i zauvek, voleći samo jednom nekoga ko je dao ono što drugi nisu uspeli, i zbog toga taj beskrajni bol zablude ostaje u vrtlogu burleske. 

SAČUVAN U ZABORAVU

Igra leptira na postolju od lepljive gline se prekida

u pokušaju da sačuva svoj let...

Nespretnom rukom prolivena tinta piše još

jedno zaboravljeno sećanje...

U zaboravu živiš

Netaknut

Poklonjen meni

Kao dar

Zauzimaš mesto na kome

niko do sada stajao nije

Ti nadmoćan u zaboravu

skriven od očiju

koje bi bacile urok ili kletvu

poslavši te daleko od moje nežnosti

Čuvam te

Tu si na sigurnom

Neka te ne plaši snaga moje rešenosti

da te zarobim

Iz tog zlatnog kaveza

mogu da te povedem na mesta

na koja samo ja odlazim

Tamo ćemo zajedno brisati prašinu

sa starih fotografija čekajući buđenja 

Pisma koja si mi slao čuvaće tajnu

u snazi vatre koja će dokazati

da ljubav nije greškom izgorela

da još voliš boje oktobra

miris prosutog šećera po rignli

koji se meša sa dimom tek

zapaljene cigarete

i zvuk tramvaja koji čuva noć

u krugu dvojke

Možda bi mi bilo lakše kada bih znala

da se još uvek sećaš one šetnje

kada je zaškripao bol pod šinama

Sad sav je moj bol stegnut

ostaje zarobljen u šaci

u kojoj me držiš mislima

koje te ne ostavljaju na miru

Nisi mi rekao gde stanuju tvoji nemiri

Ali ja znam na koju adresu da ti

pošaljem uspomene

Tu si bliže meni kada te privijem

do srca

U rečima koje su te zapamtile

U šapatu vetra koji te sačuvao

da ne izgubiš tu strast

u poslednjoj predstavi koju

su leptiri odigrali

odlazeći u susret zaboravu

u kom će sačuvati sve ono vredno

što je ostalo od nas...

KAKO JE TO ISIDORA VOLELA JESENJINA

Zorica Tijanić 

Da li znaš kako je to Isidora volela Jesenjina?

U cveću crnog maka

Osmehom gorkim

Budila mu snove

Umornog od skitanja

Čekala u pijanim jutrima

Poljupcima brisala

Miris drugih žena

U zavetima đavola prevarila

Da je anđeo smrti

Lik njegov mili

Ostao do poslednjeg časa

urezan na srcu

i plesala

Samoćom tkala proklete sate

Provedene u željama opojnim

Što su sa usana mrtav dah

nošene vetrom upijale

Dok druge su ga ljubile

Uteha je spavala slaba u tišini

Ona je plesala u požudi

neugašene ljubavi

živeći dramu u tri čina

za koju je Mefisto napisao

onaj poslednji

Bezbroj tuđih usana

Njegovom su vratu privezak bile

Ni jedne kao anđeoski ujed

Otrovne zmije

S njenih usana

Za kojim je umirao da pije

Ni jedan pogled da probudi glad

Da ostavi noktiju trag

Da li znaš kako je to Isidora volela Jesenjina?

Dušom ili telom

Anđeo dušom koja je oduzimala dah

Đavoljom strašću žene koja

Od rastanka živi svoj strah

Do poslednjeg čina

ljubav je bila i radost i bol

Borba večita snage dve

Koje su jedna drugu srele

Da bi se otkrile ranjive

Na granici „malog“ sveta

U dvoboju duša

Šalom smrti pokrivene

Duboko skrivene ispod

pogleda koji se zarekao

na ljubav...

MI... U VRTLOGU BURLESKE

Obala se čini daleko gledajući
s pučine

kako brodovi pristaju u luku
Ljubičasta svetlost mami 
u jednom delu neba dok
zvuk violine opija budeći
sećanje na nas
Putujući teatar snova 
izgubljen u glamuru sarkazma
Sakupljam krhotine ljubavi
koja mi se omakla 
Grad izranja maglom obavijen 
i nestaje urušen tugom
koju sam osetila odlaskom
Stojim tako satima čekajući 
izlazak sunca
brojeći oblake koji najednom
vrtoglavo u oluji počinju svoj ples
Susret zamišljen u mašti
postaje uspomena
Ti... silaziš odeven u belo
Ja...skidam oblacima tamu
U susretu smo ponovo Mi...
Izabrani da osete sveti mir
koji se razlaže pučinom i 
molitvom prekinut gubi 
Dugo tražene ruke u dodiru 

prepoznale su nežnost
koja se spustila u dubinu sna
Čekam te dugo
Da li osećaš tu čežnju
Ti... nisi otišao da bi se vratio
Ja... nisam znala da će trajati
toliko dugo naš rastanak
To vreme provedeno na obali
na kojoj sam te čekala
samo je zamišljeni kod u igri reči
koje se odbijaju o zidove 
nestajući u gluvoj sobi
Odbrana bolu koji se širi zenicama
kida kao razliven otrov 
a mi prerušeni u burlesku 
igramo poslednji čin 
razgolićeni do kraja 
Ti... iz očaja se smeješ 
Ja... umirem vapeći za dodirom
pretvarajući suze u kristale
Pogled ostaje mutan satima
Izbrisana sećanja nastavljaju dalje
brišući granice bolu
Reč je zastala između misli
i čini se kao da čekam vekovima
zaustavljena magijom 
nekih drugih vremena
u kojima smo bili neprijatelji 

jedno drugome
ne verujući u ljubav

koja je sada između nas

razotkrila ranjivost 
Mi... na pristaništu bliže bolu
čekamo da ispratimo razloge
kojih ima bezbroj da ne budemo
Mi... i da ponovo podignemo
granice svitanju prerušeni u tamu
Ti... na pučini 
Ja... na obali
gde ostajemo tugom zaustavljeni
bolom zaleđeni ako ne budemo
ponovo Mi...

  

  

NE ČEKAJ GA ANJA

Ugasi cigaretu drhtavim prstima
na uglu tvojih usana osmeh neverice
Jutro te prepoznalo
među hiljadu bludnica
Noć te sjajem prevarila
odabrala da pomiluje bol
podno srca
Ugasi Anja tu poslednju cigaretu
U čekanju dogoreli snovi k’o prsti
On sa mnom još uvek završio nije
Još uvek naviku ima
da na čelo poljubac mi spusti
pa mi trak od svetlosti
u čašu vode nasipa i prinosi
Ne čekaj Anja
Ne daj nadi da te zanosi
Ne igraj na sažaljenje u njemu
Moje su usne ćutale o svemu
Kroz dim pokupi svoje prljave snove
i na nekom drugom mestu plači
i za ljubav prosi
Na drumovima krvave ostale su stope
jer godinama hodali smo
po vatri bosi
Zato ugasi tu cigaretu Anja
i ne čekaj ga više
U bircu ispod našeg stana

 sad neka druga o njemu sanja

Ne kupuj već prodano vreme
koje snove odnosi na cestu
Bog snagu svoju uvek na kraju pokaže
hladno je bolje zagrni tu vestu
Skupi usne i prosute snove
zatvori u zidove
Šansa ili izazov
nikad ne znaš šta ti sutra donosi
Srce je lopov stari
igra na sve ili ništa
ali u jedno budi sigurna da
ljubav se krađom ne ponosi

BULEVARI PREVARU NOSE

Bulevari poznaju moje godine
Korake mi broje
jutrima
Nošena izdajama lutala sam
tražeći srce koje voli
koje će moći toplinom
da ugreje
Na studenom kamenu
duša je moja kao inje srasla
Tuga nadu neverom prerasla
na postelju od kamena
navikla žedna
Na priče tvoje kao ovisnik
se navukla
u pakao zavukla
Bulevari kriju mnoge priče
U očaju na smeh navikli
što odzvanja pod potpeticama
Prate osmesima moj trag
Ti slab
u izdajama obeščašćen ostaješ
Lome me u slabosti tvoje reči
Predajem samoći štafetu
pa neka nastavi
da suzama veze bele zastave
Od hladnoće do samoće 

hodaju sene od duša
obrušene prevarom
Grad miriše na zimu u ostavci
koja se bez srama na ulici
presvlači
Sve podseća na poslednji
sneg što snagu odvlači
kostima hladnoću privlači
Bulevarima hodaju prevare
u ljudskom obličju
bez srama
Optužuješ da ne zaslužuješ
to što dajem
Bolom obmanjuješ
ravnodušnošću me obznanjuješ
i toneš u vir što strast je
oganj ugasli
pa ugarke pokušavam da osušim
i oživim nas
Odlaskom kidaš s duše poslednje
konce što bol ih je povezao
u ćilime na kojima bludnicama
se daješ
da lažeš sebe ne prestaješ
Mislima me kidaš
s duše urok skidaš
i ostavljaš mi rane
za stare dane
da drugi ih vida
kad kraj mene ostane

KINO CENTRAL

Sedmi sat zvoni

Veče miriše na ljubav

Kroz školske prozore

Promiče sneg

Prosut u pahuljama srebri pločnike

Ispred „Centrala“ red

Žurim da te sačekam

„Gospoda Glembajevi“ večeras se daju

Repertoar snova

Kasniš kao i sad

Minut duže

Poljubac u obraz

Red C, sedišta broj četiri i tri

Birao si još tada da ostaneš daleko

Umesto kokica suve smokve

Umesto nas dvoje iščekivanja

Kao pustinja i žeđ neugašena

Među nama

Daljine prostiru sag

Božić ispred praga

Ponekad iznenadi sreća

Kao pahulje sred decembra

U gradu gde vlada osunčan

Miris soli

Red je da za ruku me držiš

Neveštim koracima vodeći

Po ledu

Noseći u očima neminovnost

Odrastanja

Kino Central i naš grad

Presvučen srebrnim vezom

Mi ...

Negde na liniji sudbine razdvojeni

Crnom tačkom

U jednom delu života

Trenutak te obećao

Zlurada sudbina kao lažni prijatelj

Poveo na drugu stranu

I oboje pokosio

Tebe darujući ti izobilje tuge

Meni ukrao zvezde

Sve što sam volela sad ostaje

Na kamenim ulicama

Sad hodam po ivicama straha

Nudeći samo pola sebe

Uhvaćena u laži

Hrabrost beše majka izazovu

A prkos mu otac odbegli

Kino Central i Glembajevi

Pahulje što promiču u kočijama

Šibajući gaze bez osvrtanja

A mi izgubljeni u vremenu

Ispraćamo nadu budeći se

U nekom drugom svetu

Koji odnosi bezazlenost

Mladosti oduzete ....

BAD TIMING 

(pogrešan trenutak)

  

Izvedi me noćas iz ovog bunila

Pakao misli mojih postaje dim

odbijen u vazduhu

Sa usana tvojih okus cigarete

pojačava želju zaustavljajući dah

sve vreme preteći beznađem

Ne daj da se vratim svom bolu

Ostani jači od moje tame

Izvedi me noćas iz ove tišine

Neka to bude bilo koje mesto

gde sviraju džez

Već godinama igraš istu igru

nudeći alternative za želje

kojih se bojiš ili da priznaš te sram

dok te drugima prepuštam

lažem u sebi da te ne dam

Noćas misli mirišu na sneg

i svitanja januarskih zima

Nekim čudom pristaješ

da na tren budeš moja zabluda

Dok haljinu biram ti tražiš note

i po starom klaviru prebiraš

Melodiju teško pronalaziš

u  tonalitetima se ne snalaziš

Ipak prepoznajem tu pesmu

Staru kao vino koje čuvam

za venčanje našeg sina

Dok se u sebi lomim i kidam

puštam želje da se raziđu s maglom

u pari starog putničkog voza

Obično se na stanice stiže u

Božićnje jutro pijano i sneno

kasneći na zabavu u čarobnom selu

gde treba da se sretnemo kao u priči

Ti ćeš obući crnu košulju

na kojoj se neće videti karmin

Ja ću skinuti kaput prepun snova

pozdravljajući se sa hladnoćom

Sešćemo u bircu gde služe

kuvano vino i sve miriše na sneg

Sećanjem brišem slabost trenutka

u želji da osetim ponovo naš smeh

Nije to bila ni izdaja ni predaja

Već put bez kraja

na kojem smo u ironiji zastali

Naslonjeni na nadu zaspali

tamom osunčani

uvek u nekom pogrešnom

trenutku

UDARAJUĆI U TVOJE ZIDOVE

Gluvo doba

u sobi ogledala napukla
Zidovi su čežnja da te
dodirnem ali odjeka nema
Mrtva trka među nama
nastavlja se u nedogled
Tražim u tebi
Toplinu
Dodir
Reč
Nalazim...
Ne nalazim
Odlazim
Jer nada sad umorna
ne može svedočiti da
volela sam
da voleo nisi
Iz kamena nema topline
Srce je tvoje za mene zid
Dahom mi maglu na očima
stvaraš
sposoban da ljubav
u iluziju pretvaraš
telom dušu varaš
a ja se danima zavaravam
i iznova nadam
dok u zagrljaj tvoj zarobljena

padam
zagrljaj bešćutan i hladan
Iz kamena nema topline
ni iz mog srca oproštaja
što zaboravljena sam bila
da ljubim te od sebe sam
sakrila
Udaram u tvoje zidove
u sobi koju napuštam
bez poruke koja bi objasnila
razloge
i neću se vratiti ovaj put
jer razlozi su sada
oči ranjene srne u patnji
srca oslikane
Ne dopiru ruke tvoje do mojih
rana jer iz kamena škrtog
toplina ne izvire
Tamo odakle si ponikao
smokva rađa iz kamena
samo kad je sunce greje
Tvoja duša okovana ledom
kamen je na mojoj
što nosim ga kao teret
Udaram godinama u tvoje
zidove sanjajući da se
tajna vrata otvaraju
Izgovaram čarobnu reč

odrasla u bajci
pa zaustavljam
zatrovane snove
Ne gubim sunce u očima
otkucaje srca u grudima
dok u mislima ljubav
putuje usamljena ali
još uvek svrgnuta
s prestola vlada
duša moja se još uvek
nečijem novom i
toplom zagrljaju nada

MI… MOREM LJUBAVI

Rasprosti taj smeh obalom… neka čuju galebovi da se povratku tvom radujem. Osluškujući talase koje bura razbija o obalu razmišljam: 

Ko sam da namirišem kletvu koja me lomi u iskušenju. Sve mi daje ali mir tuđim umom dugo već caruje, nemirom me daruje, lukavo ljubavlju kuša, dolazi i odlazi, zov krvi sluša, rane moje otvara, sladom reči opija, pogledom zagovara i na kraju me vara… Naivno prilazim i otvaram pismo… brod pristaje u luku, s nekom drugom istinom silaziš, opet sami u sebi sakriveni ostajemo, zavedeni života besmislom…

Povedi me morem ljubavi
Jutrima crvenog sunca
Barkama punim svetlosti
u kojima se rađa i umire tuga
Ti i ja morem čežnje plovimo
noćima dodirujući talase
koji svakim titrajem nežnosti
prelivaju barku sama što stoji
Maestral će buru zameniti
šapatom vetrove odmeniti
i pratiti izabran put srca
osvetljen predskazanjem
da ipak daljinom se volimo
Ti… u moru ljubavi
prizivaš nadu da dobićeš snagu
i nastaviti put crvene svetlosti
koja vodi na kolodvore sunca
Ja… u moru tužnih uspomena
od oštrih hridi rane vidam
i bedeme oko svoje samoće zidam

pokušavajući kamen da otupim

Mi… morem bez daška vetra
plovimo putem otvorenog srca
koje svakim novim otkucajem
samoću briše i dahom naše ljubavi
odiše u želji koju mislima prizivam
Strah lomim pa ti se prvijam
tražeći svetlo u jutarnjoj tami
od crvenih odsjaja zabludelog
sunca oči sakrivam ali da vidim
opet ne uspevam i ponovo se u sebe
vraćam presecajući liniju života
linijom srca
Prah smrvljen u moru postajem
Na obali se sa svojim telom rastajem
Nade su potop u beskraju tame
Mi razduženi od ljubavi
dugujemo duši nadu i spas
moleći Boga da pomiluje nas…