UČEŠĆE U MEĐUNARODNIM ZBORNICIMA

GOSPODSKOM KROZ NOĆ

*pesma sa kojom sam zastupljena u 3. Gornjogradskom zborniku

Ti i ja Gospodskom kroz noć...

Sećanje ne greje promrzle prste
dok sama prolazim ulicom
odevena u kajanje.
U mislima poslednje pismo
sastavljam za tebe.
Priznajem hrabro da si onaj pravi
čija sam potajno oduvek.
Led ledeni u očima ti cakli,
u oluji preživeli smo pustinju duše
a ti se vraćaš da me ponovo voliš
osmehom skitnice.
i spremno u koraku očaj moj lomiš
pružajući mi osmeh u vodi života,
koja opija pružajući radost na tren.
Čuvaš me u uspomeni...
Moj trag ostaje u albumu bivših,
a neisprljanih obećanjem varalice.
Naše tajne šapate i prosut smeh,
čuva noć spuštajući korak niz Gospodsku
prelamajući zvukove i mešajući ih
sa vapajem pijanih prosjaka,
koji se vuku promrzli na pločnicima.
Na tren sam ti daleko...
Na tren blizu...
u zagrljaju koji donosi toplinu
prvog susreta kao nadolazeća reka,
koja preti da te odnese
na drugu stranu obale.

Nagrade i zahvalnice iz 2015. godine

 MI... U VRTLOGU BURLESKE

Obala se čini daleko gledajući
s pučine kako brodovi pristaju
u luku
Ljubičasta svetlost mami 
u jednom delu neba dok
zvuk violine opija budeći
sećanje na nas
Putujući teatar snova 
izgubljen u glamuru sarkazma
Sakupljam krhotine ljubavi
koja mi se omakla 
Grad izranja maglom obavijen 
i nestaje urušen tugom
koju sam osetila odlaskom
Stojim tako satima čekajući 
izlazak sunca
brojeći oblake koji najednom
vrtoglavo u oluji počinju svoj ples
Susret zamišljen u mašti
postaje uspomena
Ti... silaziš odeven u belo
Ja...skidam oblacima tamu
U susretu smo ponovo Mi...
Izabrani da osete sveti mir
koji se razlaže pučinom i 
molitvom prekinut gubi 
Dugo tražene ruke u dodiru
prepoznale su nežnost
koja se spustila u dubinu sna
Čekam te dugo
Da li osećaš tu čežnju
Ti... nisi otišao da bi se vratio
Ja... nisam znala da će trajati
toliko dugo naš rastanak
To vreme provedeno na obali
na kojoj sam te čekala
samo je zamišljeni kod u igri reči
koje se odbijaju o zidove 
nestajući u gluvoj sobi
Odbrana bolu koji se širi zenicama
kida kao razliven otrov 
a mi prerušeni u burlesku 
igramo poslednji čin 
razgolićeni do kraja 
Ti... iz očaja se smeješ 
Ja... umirem vapeći za dodirom
pretvarajući suze u kristale
Pogled ostaje mutan satima
Izbrisana sećanja nastavljaju dalje
brišući granice bolu
Reč je zastala između misli
i čini se kao da čekam vekovima
zaustavljena magijom 
nekih drugih vremena
u kojima smo bili neprijatelji
jedno drugome
ne verujući u ljubav koja je
sada između nas razotkrila
ranjivost 
Mi... na pristaništu bliže bolu
čekamo da ispratimo razloge
kojih ima bezbroj da ne budemo
Mi... i da ponovo podignemo
granice svitanju prerušeni u tamu
Ti... na pučini 
Ja... na obali
gde ostajemo tugom zaustavljeni
bolom zaleđeni ako ne budemo
ponovo Mi...

TAMO GDE SU OSTALE MOJE SUZE

Tamo gde su ostale moje suze,

poslao mi Bog novi dom od vlati

trave, što vlaže desnu stranu

obraza tvog.

Tamo gde su ostale moje suze, nikle

su zelene poljane od sunčevih dvora.

Rosu što ih svetluca skinuo je Bog

i zauvek odagnao crne čini gospodara

zlog.

Odledio vekovne prkose i inate,

posejao vrtove zelene i zlatne.

Podario travu da iz crnog očaja nikne

i na postelju meku i blagu umorno mi

telo navikne.

Tamo gde su pale suze moje prostrlo

se cveće i livade, biserne kapi što kao

morem, zelenim prostranstvom svetlucaju.

Odveo me Bog do novog doma svog,

sreća da mi dane vedri, a noćima blagi

povetarc srcem jedri.

Odagnao sumnje i nemire da ću bez

doma ostati, skitnica postati.

Tamo gde su pale suze moje

posadio je Bog zelenu travu života mog

da mi postelja i dom budu, vedro nebo

krov i svod, jedra i do ljubavi beli brod.

ISPOD ULIČNE LAMPE

Ljubavi, spavaš li to noćas u mojim mislima?

Sama grabim kroz mrak uz šolju crne kafe.

Korak po korak ispija praznu ulicu, kao strah

onemoćale lampe, oslonjene na moje sećanje,

gde smo se davno nekad ljubili nas dvoje.

Gušim se u toplini svetlosti, koju mi pruža njeno

poslednje ozračje i osluškujem otkucaje srca,

koji postaju sve ređi sa tendencijom da se potpuno

utišaju i tada će tama odneti nemire i vratiti svetlost

u našu ulicu, ispod lampe, gde ću te čekati, kao nekada.

Deo te tame će uvek boleti ali će postati svetlost

kada se napokon sretnemo u beskonačnosti.

Spavaš li to noćas dragi, hoće li ti neko pročitati moje

misli i poslati ih po ptici, hoće li stići pre jutra?

Podaj joj mrvice hleba, kao što bih i sama bila sretna

da mi udeliš, neki znak, bilo šta noćas.

Ah, jesu li to moje nade samo hladan vazduh što tužno

zavija savijen u vetru?

Spavaš li to opet noćas u mojim mislima?

Naša ulična lampa je ugasla svoju luč,

kao što su i otisci naših poljubaca nestali u koracima,

ispijenih trotoara pod burom nemira.

Ugrabiću toplinu koja postoji samo još u sećanju:

ti i ja zagrljeni, ispod ulične lampe u Lučićevoj 13,

kesteni, jesen, brucošijada, prvi poljubac i nada

i nikad više, nikada, ni tada, a ni sada.

KAO PLIMA I OSEKA

Sećanja moja kao plima i oseka naviru.

Ti i ja opet zajedno i morske niti u plavom

danu, a na našim dlanovima neispisane linije

sudbine, kao predskazanja, koja se nikad ne

ostvaruju.

Ti i ja i uzburkano more, koje se čudi staklastim

kapljicama vode što osvežavaju dušu malim

nežnostima, zapljuskujući tela u talasima strasti.

Možda se i sretnemo u tom sudbinskom danu,

ti i ja i more na dlanu.

Sećanja su moja, kao talasi što zapljuskuju

obalu, a brodovi bogovi, porinuti u kasne sate,

odvoze nam drage ljude na pučinu.

Miriše sve na rastanak, a mi se igramo bosi

u pesku snova.

Zagrli me poslednji put očima i čuvaj u

knjizi snova, koju ti poklanjam pišući ti

o svom djetinjstvu i verovanju u čuda da

će mi ljubav biti radost do jutra, dok

sećanja se moja vraćaju, kao plima i oseka.

ČASTIM SE LAŽIMA

 Ja sam sebe častila lažima,

prevarila jutro u kome sam

te ponovo pozvala i sad si

opet iluzija koja prija, jer

znam već sve o prolaznosti

života.....

TI I JA

Ti sad imaš neke tuđe snove

i neki drugi grad svojim

domom zoveš, a ja imam

svoje zidove u kojima svima

praštam i o tebi maštam.

Ti sad imaš neki tuđi cvet

i nekom drugom ulicom

prolaziš u pet, a ja imam

svoju nadu, da ću u tvom

gradu ipak stići korak naš.

Jer ti sad imaš neki tuđi

lik, uzdah ili krik, koji

ne čuješ dok ti ime zovem,

a ja, živim sav svoj strah

da će prestići me mrak

ako mi se ne odazoveš!

SVETLOST TAJNU OTKRIVA

PEŠČANI SAT

Kroz prste promiče pesak

vremena koje se neumitno

okreće i vraća, nestaje i rađa,

gaseći svoju luč.

Nestaješ u jednom danu

koji se svečan rodio

da bi tamom prekriven

u svom sećanju,

ostavio prozor otvoren,

lastama za sretan put.

Radije biram i ovaj put

noć tvoje tame umesto

svetlosti koju obećava

njegov lažni osmeh,

gušeći se u zapletu

loše napisane drame

o mladiću koji drsko

poziva na ples,

mameći ljupkošću dame,

a ispod površine su rane.

Kroz prste pesak prolazi,

kao sve što je prošlo

pre nego se i dogodilo,

hrleći ka svom završetku.

U svom osećaju nemoći,

mahovinom prekrivena

mudrost i ruke

ostavljene sećanju

na prozoru, koji si otvorio

lastama da se vrate.

ZAGRLI ME 

specijalna nagrada 

na festivalu Mesopotamia 2013. godine

Zagrli me sad snažno.

Osetiću mir u beznađu,

koje me guši.

Leto će proći bez poljupca,

ali zagrljaj te ne košta mnogo,

pokret ili dva.

Zagrli me, zaplakaću

u tom sećanju na vreme

provedeno u tišini.

Probrane trešnje

i ostaci osušene kore,

mirišu na naranče,

koje si mi darivao, nekad.

More i obala,

reka i planina,

ko zagrliti može sve te daljine.

Ti i ja stranci, koji su

zaspali zagrljeni mislima

u želji da se ponovo približe

jedno drugom.

Kuća, koja nas je primila

svojim otvorenim prozorima

smeši se svom zaljubljenom

ponosu.

Korak ili dva,

u blizini most

koji ni jedno da pređe,

nema poniznosti.

Zagrljaj i ruke u daljini

što se ne daju,

prazne ostaše čekajući

novu jesen u tišini,

nadajući se nekom novom

maštanju.

ČEŽNJOM PROBUĐENA

(specijalna nagrada na međunarodnom

festivalu „Mesopotamia“,  2014. godine

u Beogradu)

HARMONIKA

KAD GUBIM DAH ZA TOBOM

Već predugo stojim na litici udišući

vazduh bez kojeg ostajem pred lepotom

tvoje biserne duše...

Ostajem bez daha slomljenog otpora

pod dodirom mirisnog dlana...

PRVA SI MISAO

 Buđenjem svakim prva si misao...

Senke ruševina u iščezlom

gradu, moja su sećanja u koja

dolaziš nošen dahom

berlinskih vetrova.

Na trgu od snova pretvaraš

moja jutra u radost buđenja,

dok nežnostima prosuti

osmesi plove morima.

Ostavljaš uspomenu na

srušeni grad u kojem

je zora osvitala sumracima

rađajući se u trezoru sudbine.

Zato sad, buđenjem svakim,

prva si misao na dan

čiji je suton zakasnio zbog

pogrešne dojave o redu vožnje,

usamljenog voza za Moskvu,

čije su se tračnice razdvojile

na pogrešnom koloseku i

prizvale noć u muzeju tišine.

A ti si ostao u svakom mom

buđenju kao prva misao,

neko ko se čeka na putovanju

snova i vozi transibirskom.

U STAROM KREDENCU

U zelenom kredencu kocke šećera

još uvek stoje i čekaju te retke sate

da po njih male ruke svrate.

Raduje se tad bakino srce, peva i pleše,

kad male stope da je posete reše.

Keksi u sredini plakara zabava su

prava, a naročito iz saksija cveće

kad preko prozora preleće.

Tad znaju svi da napast je mala

sakrila se iza ormara, pa nestašluke

nove smišlja i pravi, čekajući baku

da ga od grdnje izbavi.

U zelenom kredencu kutija keksa

još uvek čeka i sama stoji, za sve one

izgubljene godine, što usamljena broji.

I kocka po kocka šećera što se otapa

u čaju od žutih kamilica, slika je bake

na prozoru i sunca na njenom obrazu.

Pesma Gospodskom kroz noć i Pogovor

U zborniku Stihom govorim 2 su objavljene četiri moje pesme

Četiri objavljene pesme u zborniku Almanah 2

Objavljena pesma "Kamilica"

OBALA LIPA

zbornik Panonske niti

U kristal me pretvori da ne dišem više,

kad lipa prozbori da prošlost obriše.

I vraćaj mi nadu udvaranjem tihim,

lipe će mirisom sna, obalu tuge sakriti.

U more se pretvori, pa me zatvori

u bisernu školjku, što se retko nađe.

I vrati mi snagu, kao veru jaku i u

jutru bez lica, oslušni zvukove ptica.

U vetar me pretvori, drveće da oborim,

oluju da stvorim, u strast pretvorim. I

mirsom žute lipe, oživim stare slike, što

u ljubav žure da nas vrate, u novi dom isprate.

U svetlost mi oči veži, kao mrežu bačenu

u more, što za ulov se životom bori,

pusti dušu da odmori. Mirisom lipa mi

govori, da ljubavi i nade još ima.

Tek završi se prva zima otkad mi more ne

udara o prozore i vetar pisma ljubavi ne nosi

više, oblačni poštar tek raznosi bol i crne kiše,

što na tugu miriše.

U vazduh me pretvori, pusti me da ćutim i

da govorim. Nek procvale lipe mirise

ljubavi puste na nas, obalom mora razliće

tvoj nežni glas, da ima još nade za nas.

moje pesme u Kreativnom magazinu

Moje pesme objavljene u Argus magazinu