OBJAVLJENE KNJIGE

Do sada objavljene knjige:

1." Miris daljina", Čigoja Štampa, Beograd 2013. godine

2. "Zagrljeni tišinom", Nova Poetika, Beograd, 2014. godine

3. "Od susreta do... putem dodira" (priča u stihovima), zajednička knjiga sa autorom Stuhne Tihomirom, autorsko izdanje, Beograd, 2014. godine

4. "Porubljeni snovi", Edicija Poezija Misli, Beograd, 2014. godine

5. "Objeta s tišino", zajednička knjiga sa autorom Franjom Frančićem, Društvo prijateljev zmernega napredka, 2015, Koper (prevod Franjo Frančić) 

6. "U vrtlogu burleske", zbirka poezije, Edicija Poezija misli, 2016. godine, Beograd

* * *

7.  Roman "Putovanje kroz san Ksenije Lovrić" u izdanju Banatskog kulturnog centra, Novo Miloševo, 2015. godine

8. II izdanje, MediArt, Novi Sad, 2016. godine (e-book)

9. Roman "Četiri portreta sa Kosančićevog venca", Medi Art, Novi Sad, 2016. godine 
(e-book)

10. "Četiri portreta sa Kosančićevog venca", Neopress Publishing, Beograd, 2016. godine
(štampano izdanje)

11. Pravljice so... (priče za decu), koautor sa Franjom Frančičem, Koper, 2016. godine

12. Leptiri (poezija), koautor sa Franjom Frančičem, Društvo za afirmaciju kulture Presing, Mladenovac, 2017. godine

Додајте натпис

Додајте натпис

Kritike o knjigama:

Radovan Vlahović

"Putovanje kroz san Ksenije Lovrić"

http://www.delfi.rs/knjige/77851_putovanje_kroz_san_ksenije_lovric_knjiga_delfi_knjizare.html

I već od samog naslova romana Zorice Tijanić Putovanje kroz san Ksenije Lovrić, nameće nam se pitanje, a ujedno nam se i otvara čitalačko interesovanje: Ko je ta Ksenija Lovrć o kojoj autorka želi da nam priča u svom romanu. Znatiželja naša zagolicana je i mi krećemo u avanturu čitanja, prosto, bez velikog razmišljanja šta je to što nas kroz dalji sled događaja čeka. Već u prvom poglavlju koje nosi naziv Vraćanja – ravnica mira, glavni junak, intelektualac, nas, govoreći u prvom licu, uvodi u priču o sebi, o svome ocu, porodici i o majci pesnikinji Kseniji Lovrić, kroz slavonsku izmaglicu i mirise ravnice posle kiše i cvrkut ptica, onako meditativno analitički i sa puno ljubavi, kao kad se meditira iz ljubavi. U sledećoj glavi koja nosi naziv San –prethodnik tuge, junak ispovednim tonom, kao pred pričest, mada je u pitanju intelektualac, doktor psihologije, govori o sebi introspektivno i znalački, otvarajući tako Pandorinu kutiju svoje duše i zavodeći nas isčekivanjem šta se dešava sa Ksenijom Lovrić, mi se upoznajemo sa pejzažima njegove bogate unutrašnjim doživljajima duše. I već na samom početku romana, Zorica Tijanić nas svojim majstorskim pripovedanjem i zavođenjem uvlači u svoju priču, u svoj roman, a da i ne osetimo da smo mu se predali, onako iskreno, sa srcem i sa punom dozom poveranja da će nam čitanje doneti onu dozu prijatnosti i zadovoljstva koje očekujemo od velikih romana. Ja, kao jedan od prvih čitalac rukopisa Zorice Tijanić Putovanje kroz san Ksenije Lovrić pre objavljivanja knjige, osećam da sam uvučen, već u startu, u mrežu čitanja što je za početak težak zadatak svakog proznog pisca. I moj osvrt na ovaj roman neće biti tek puko prepričavanje onoga što se u njemu dešava, već naprotiv, samo skup impresija koje je čitanje u meni proizvelo, kako bih onoga trenutka kad se knjiga pojavi pred tobom, poštovani čitaoče, i kad je uzmeš u ruke, rekao da tvoja posvećenost čitanju i tvoja pažnja, dragi čitaoče, neće biti ni u jednom trenutku uzalud. Jer Zoričini junaci, otkrivajući nam sebe, otkrivaju i nas nama samima i daju nam šansu za vlastitu introspekciju i promišljanje sopstvenih života koji su u stalnoj težnji da prenebregnu vlastite protivurečnosti koje su se u nama življenjem nataložile. Opisujući Kseniju, glavni junak dr Ilija Lovrić, pripovedač, kaže: „Imala je gen mladosti. Izgledala je kao devojčica, a opet kao ledena kraljica.” Govoreći i opisujući svoju porodicu, Ilija Lovrić nam otvara priču o spokojnom životu u slavonskom selu, o lepoti, slozi, miru i ljubavi u porodici u kojoj je Ksenija odrastala, ali nam i otvara priču o devedesetim godinama, o ratu građanskom koji se kao arhetipska slika nosi genetski u sebi i uvek kad se promišlja vlastiti život, takve i te slike su iskakale kao mračni pajac iz kutije i sablažnjavale svojom strahotom, apsurdom, bezrazložnoću našeg glavnog junaka. Putovanje kroz san Ksenije Lovrić je roman o jednoj ženi o njenim ljubavima u senci poslednjih ratova na prostorima bivše Jugoslavije. Priču o glavnoj junakinji, o njenom životu,  nam sklapa  njen sin u romanu, koji je ona od njega, kao zavet i poslednju želju na samrti,  zatražila. Ilija Lovrić tako postaje glavni narator koji pored toga što čita ispovesti svoje majke i njene velike ljubavi Emira, takođe i sam ispoveda svoj život. Ovaj roman, slobodno bismo mogli reći, je jedna velika kao pred pričesrt ispovest, gotovo svih junaka koji imaju želju da se oslobode onog neizrečenog u svojim odnosima i da dosegnu katarzično smirenje.

Radnja romana se odvija u Slavoniji, u Beogradu, u Dubrovniku, u Indiji, u Beču i kroz četrdesetak poglavlja, koja pričaju različiti akteri, blagim i toplim emotivnim i pesničkim jezikom, vodi nas da upoznajemo pesnikinju Kseniju Lovrić koja je volela i bila voljena od strane četiri muškarca, a ipak se osećala usamljenom, nesrećnom i tužnom. Ovo je, takođe, roman o ljubavi žene prema muškarcima, i o ljubavi muškaraca prema njoj, ali i roman o ljubavi majke prema sinu i sina prema majci, koja nam se sa svakom novom stranicom otkriva u svojoj jezičkoj i pripovedačkoj toplini i lepoti kazivanja. Junaci ovog romana su intelektualci, pesnici, filozofi, slikari, psiholozi što daje prostora autorki da ispolji svu unutrašnju snagu i lepotu sumnji svojih junaka, sa željom da otkriju istinu o sebi i svetu u kome žive, a ujedno i da kroz neko od svojih dela, Ksenija u pesmama, a Emir u slikama, ostave tragove koji mogu biti signali i putokazi za potomstvo. Zorica Tijanić je pre svega pesnik i to se oseća na svakoj stranici ovog romana, ali je uspela da svojepripovedačko ja transformiše i da govori iz pozicije muškarca Ilije Lovrća. Ovo je roman i o snovima ljubavnika koji, ako se ne ispunjavaju u jednoj generaciji, oni se ispunjavaju, kao sudbina, u životima potomaka protagonista ove prelepe ljubavne priče. Ovo je roman o putovanju kroz poslednjih četrdesetak godina na prostorima bivše Jugoslavije. Roman u kome ima mnogo tajni, koje se otkrivaju sa mnoštvom upitanosti i samospoznaja, naratora Ilije Lovrića, gde on upoznajući život svoje majke, kroz pisama i dnevničke beleške, uspeva da izbegne prozaične zamke u koje je njegova majka upadala i da, zajedno sa Andreom, nađe svoju formulu za životnu sreću.

***

Peter Amalietti - o knjizi

Vašu "Kseniju" sam počeo čitati i već posle par stranica shvatio sam da ste vi veliki pisac i to baš u onoj elegantnoj maniri tradicije srbske književnosti kojoj po mom poimanju na svetu skoro nema premca. Vaša proza je naime puno poetična, a od svega se mi najviše sviđaju vaše rečenice koje su baš majstorske i veličastvene, pune bistrih zapažanja. Ako je to tek vaš drugi roman pred vama je još velika budučnost.

***

Dušan Varićak o knjizi

Roman o ljubavi i usamljenosti

Prvi roman pesnikinje Zorice Tijanić “Putovanje kroz san Ksenije Lovrić” je roman o putovanju; pripada, dakle, žanru “romana na putu”, već uveliko zastupljenom u svetskoj književnosti. I ovde putovanje predstavlja čin samospoznaje – putovanje u geografskom, prostornom smislu (radnja dela odvija se u širokom luku, od Beograda, Dubrovnika i slavonske ravnice, preko Beča pa sve do Indije) služi tek kao okvir za poniranje u samog sebe, u svoje korene, u sopstvenu suštinu. Ili, drugim rečima, putovanje je puko sredstvo za ostvarenje sopstvene sudbine, svrhe, i/ili životne misije.

        Glavni narator romana, Ilija Lovrić, izvršava zadatke koje mu je pokojna majka ostavila u svojoj pisanoj zaostavštini, u kojoj je opisala svoj živor i svoje ljubavi. Ostavila mi je zadatke, kroz koje sam krenuo shvativši da će mi pomoći da se suočim s istinom. (str. 39); Znam da bi Ksenija želela da... nađem svoj put. Navela me je da se vratim, pročitam njen san, kako bih pronašao sebe. (str. 78); ... kao da sam želeo da se vratim, negde. Nisam bio siguran gde je moj dom, jer ga je bilo svuda. (str. 32)

        Kao što se vidi iz prethodnog citata, Ilija – priznati, uspešni bečki psiholog i stožer čitave storije, oko kojeg se poput satelita vrte ostali akteri romana sa svojim sudbinama – i pored blistave karijere na Zapadu je rastrzan, iskorenjen, nigde ne pripadajući, te pronalazi sebe upravo na tom putovanju. ... nadao sam se nekom čudnom preokretu, nakon što ispunim ta tri zadatka... ne sluteći da će i meni sva ta putovanja preokrenuti život... (str. 41)

        I svi akteri koje Ilija na svom putu sreće su takođe, kao i on sam, promašene, izgubljene, neostvarene egzistencije, te upravo preko njih on na kraju spoznaje sebe.

        Tako sreće i Emira, Ksenijinu životnu ljubav, inače uspešnog slikara koji za samog sebe ironično kaže da je “prilika za lako ostavljanje, koji više ne mari ni za koga i starac u duši”. Njemu Ksenija u spisima koje iščitava njezin sin neprekidno prebacuje kukavičluk što je otišao bez nje, našavši se tokom poslednjeg građanskog rata na pogrešnoj strani – njenoj. Osuđuje ga i Ilija, čitajući majčine tekstove. A ipak, sama Ksenija, u trenutku iskrenosti, priznaje da nije krenula s njim ne mogavši da se rastavi od roditelja; bili su joj potrebni; čak je i papire za Kanadu iscepala.

        Štaviše, na drugom mestu ona piše, Nisam mogla otići s Emirom zato... što sam slušala roditelje, koji nisu odobravali tu ljubav, zato što su me prijatelji izbegavali kao da sam kužna, samo zato što je on bio Emir. A zapravo nisam otišla s njim jer sam se plašila same sebe.

        I tu se onda prosto nameće pitanje – ko se, u stvari, u toj situaciji pokazao kao kukavica? Da li on, koji se našao u neprijateljskom okruženju i svojim činom vrlo verovatno spasao sopstvenu glavu, ili ona, koja je odbila da pobegne sa voljenim čovekom iz ludila građanskog rata na sigurno?

        Dok ovo pišem, neminovno mi se kao asocijacija javlja esej R. V. Fasbindera o filmovima njegovog omiljenog režisera Daglasa Sirka. Govoreći o njegovom filmu “Imitacija života”, Fasbinder zaključuje da je istina relativan pojam, i da sve zavisi od ugla posmatranja – svi likovi tog filma su pravu, svaki iz svog položaja u kojem se nalazi. U pravu je i crna služavka, koja želi da zadrži ćerkinu ljubav, ali je u pravu i ćerka, koja želi da se oslobodi bremena svog crnačkog porekla i prokaženosti koje ono sa sobom nosi.

        Isto tako, potpuno su različiti opisi ponovnog susreta, posle dvadeset godina, Emirov i Ksenijin – dok se on cepao, kidao u sebi, ona je, u svojim sećanjima, njegovu nesigurnost tumačila kao, u najmanju ruku, suzdržanost. Još jedan primer kako sve zavisi od ugla posmatranja – kako ljudi pogrešno tumače tuđe reakcije, opet svako iz svoje perspektive. Takođe i nemogućnosti uspostavljanja stvarno istiniskog kontakta i razumevanja između dvoje ljudi koji se vole. Ksenija i Emir žive, u stvari, u snovima o svom zajedničkom životu, umesto da žive svoje snove.

        Ksenijin problem je, zapravo, kako je to primetio i njen prijatelj Indijac Ruan – strah od života. ... za sve je bio kriv moj strah, moj najveći neprijatelj.(str. 73) U nekim momentima sam... opravdavala njegove nemoći..., ali strah od života nisam mogla opravdati niti oprostiti sebi. (str. 88)

        Ili, Andrea, Emirova ćerka i potonja Ilijina ljubav – zanemarivano dete iz još jednog promašenog braka, u kojem je otac čeznuo za svojom izgubljenom ljubavlju iz mladosti, a majka patila zbog muža koji joj nikada nije istinski pripadao. Tako Andrea za sebe kaže, Znam samo bježati, otići... Uvijek bježim... Bježala sam i skrivala se. (str. 81). Ja se inače zaljubljujem u odraz najgore sebe. (str. 82) Po očevim rečima – sklona da se često zaljubljuje, ali i brzo odustaje i beži, zbog straha od vezivanja. Sama u jednom trenutku postaje svesna da se u korenu svega toga krije strah od napuštenosti, kao posledica odnosa s roditeljima.

        Ćak ni Ruan, Ksenijin indijski “guru”, jedini od svih likova za kojega bi se moglo reći da je zaista životno ostvaren, ipak to nije baš u celosti – ona ga nije volela kao mušarca.

        U istom jatu i sam narator, Ilija. Samoživi, rigidni otac, lišen sposobnosti da pruži podršku i uputi koju reč ohrabrenja ili pohvale, razvio je u njemu nesigurnost. Kao da je želeo da prkosi svemu što bi ga činilo sretnim. (tr. 91.) Ona se ogledala i u njegovom emotivnom životu, sve do smirenja s Andreom.Šta sam to radio u svom životu? Glumio misionara, pomažući svima osim sebi. Gurajući se u prve redove, lažući da ne verujem  u ljubav, vezivanje, osećanja, a pričajući drugima o svemu tome, lečeći ih... (str. 128)   

        “Putovanje kroz san Ksenije Lovrić”, dakle, može se posmatrati i kao ljubavni roman. Ali ne običan, tačnije rečeno uobičajen ljubavni roman, kakav čitalac očekuje od jedne spisateljice. Ovde se moramo osvrnuti na pitanje tzv. “ženskog pisma” (umalo da mi se omakne reč “problem ženskog pisma”, na šta bi sigurno feministkinje skočile), o kojem je pisala i, recimo, Radmila Lazić. Obično se pod “ženskim pismom” podrazumeva nešto sentimentalno, prepatetično, plačljivo, plitko dakle (za razliku od “muškog pisma”, verovatno, koje bi – po tome – trebalo da bude sušta suprotnost njemu.) Ali, roman Zorice Tijanić je sve samo ne plitak. Ima tu i predivnih lirskih opisa, gde se oseća rukopis pesnika (što ona prvenstveno i jeste); ali, u jednom svom dubljem sloju, ova proza pokreće  mnoga egzsitencijalna pitanja i potiče na razmišljanje, što se i očekuje od kvalitetne književnosti.

        Tako Ksenija u jednom trenutku kaže (više kao usput, slučajno, nego kao plod svesnog premišljanja): Ja sam se zaljubila u privid ljubavi. Silno sam želela nekog da volim, pa je on možda bio taj, koji se tu slučajno našao i ostao mi na srcu. (str. 74)

        To odmah spontano budi mnoštvo asocijacija, počev od Stendala i njegove rečenice iz „Kartezijanskog manastira“, Bio je zaljubljen u ljubav, pa sve do filozofije (npr. Šopenhauera) i budizma – pitanje prave prirode ljubavi između muškarca i žene. Je li ta vrsta ljubavi zapravo, u svojoj suštini, samo puki polni nagon zamaskiran šarenom iluzijom zaljubljenosti? Jesu li u pravu budisti, da su osećanja tek samo privid – proizvod potreba i situacija, te kada nestane tih potreba nestane i osećanja poteklih iz njih. Kseniji su, po tome, najbanalnije rečeno, proradili hormoni, i baš tad se, slučajno, tu zatekao Emir – da je naišao neko drugi, iole privlačan, desilo bi se isto. Da li je to pozadina te velike ljubavi? Ona je bila ovisnik koji je svoj porok zamenio drugim porokom – Emira Kostom Teodorom, a njega Ruanom. (str. 105)

        Ili, da se vratimo Fasbinderu i pomenutom eseju; kada govori o jednom drugom Sirkovom filmu, rađenom po Remarkovom romanu „Vreme života i vreme smrti“, on kaže otprilike sledeće: „Poruka Remarkovog romana je – eto kako je rat uništio jednu veliku ljubav, dok je poruka Sirkovog filma – da nije bilo rata, ne bilo ni te ljubavi.“ Analogno tome, i nehotice se pitamo – da Emir nije otišao, ili da su se zajedno uputili za Kanadu, da li bi njhova priča ostala životna, večna ljubav za oboje (i za čitaoce)?

        Zašto sam ovom prikazu dao naslov „Roman o ljubavi i usamljenosti“? I pored svih ljubavi koje doživljavaju, junaci nekako ostaju u njima usamljeni, kao da su sudbinski predodređeni za to, i kao da u svojim vezama svako od njih zasebno proživljava zajedničku priču, bez učešća onog drugog. Kao kada u prividnom dijalogu svako priča svoje, uglas, uopšte se ne obazirući na drugoga. Neprekidno je prisutan osećaj neke nepotpunosti, neostvarenosti, i bezizlaza u odnosima. Svi su tražili mir i utočište. Niko više nikog nije mogao da ispuni, jer su sećanja bila gorka, ali ni da povredi, jer su očekivanja bila mala. Naši odnosi su izgubili svoju svrhu. Pitamo se, da li je uopšte moguć istinski ispunjen odnos između dva bića?

Ali, Zorica Tijanić, uza sve to, nije pesimista; u svom romanu nam, naposletku, naznačava izlaz kroz alternativne mogućnosti – Ksenija ipak nalazi, pred kraj svog istrzanog i emotivno nesređenog života, mirnu luku u Alekseju, a započinje i Andreina i Ilijina priča... 

Dušan Varićak: Poetizovana verzija "Seksa i grada"

„Život je surov postao, a zvezde su  

        počele da varaju. Ništa više nije kako se činilo.“     

Od prve rečenice novog, drugog, romana pesnikinje Zorice Tijanić, “Četiri portreta sa Kosančićevog venca”, oseća se rukopis i senzibilitet pesnika – Moja jutra se bude uz škripu tramvajskih šina... Tu su, u „Pogledima sa Kosančićevog venca“, između ostalog, i Miris kafe koja ima najlepši ukus bele boje, te brodovi optočeni patinom, Ti brodovi još nisu isplovili, i kao da čekaju da ih ja ispratim; ili, a ja sam volela jednu ružu, posebnu ružu, žute boje, i nisam znala zbog čega je tako.

     Sasvim je u pravu Miroslav Lj. Ranković kada primećuje da je opis Kosančićevog venca u Uvodu jedan od najlepših i najpoetičnijih koje je ikada pročitao. Kosančićev venac, najstarija kaldrma u gradu, mami Varoš kapijom koja ima osmeh tajanstvene dame...

     Dok čitamo „Četiri portreta“, osećamo kako nas ruka sete, neke neodređene, gotovo bezrazložne tuge koja izvire iz same nutrine autorkinog bića, neprekidno nežno dodiruje i miluje, te prati do poslednje stranice ovog, ne baš sasvim svakidašnjeg, poetskog romana. Ruka nekoga ko kao i da sam živi presvučen patinom, što za sebe kaže glavna junakinja ovog romana.

Kod romana „Četiri portreta sa Kosančićevog venca“ zapaža se više nivoa. Ta višeslojna, savremena priča, može se čitati i samo kao obični ljubavni roman o emocionalnim zgodama i nezgodama četiri prijateljice, glavnih junakinja. To bi onda bila neka vrsta naše, domaće, poetizovane verzije „Seksa i grada“, samo bez seksa. I doista, da je „Seks i grad“ pisala neka pesnikinja a ne kolumnistkinja, zasigurno bi ličio na „Četiri portreta“.

      Ali, to je samo ono što je na površini. Priča je, ipak, mnogo sl oženija. Autorka duboko zadire u psihu svojih junaka, kao liftom se spuštajući kroz sve slojeve njihove svesti i podsvesti, ljušteći jedan po jedan, sve dok ne dopre do same suštine njihovih bića. Tako nam se „Četiri portreta“ otvara, i sagledavamo ga i kao neobičan psihološki roman.

           Kao i u prethodnom romanu Zorice Tijanić, svi njegovi likovi (i glavni i sporedni) nepotpune su, neostvarene, „izglobljene“ ličnosti – u nekom trenutku ispale iz svog težišta, i otada više nemoćne da, nakon tog jednog pogrešnog, uhvate korak sa životom. Kao kada se u Kabali opisuje ono što se u judeohrišćanskoj tradiciji naziva „padom“ – Nebeski sasudi su popucali i Božanska svetlost se razlila, tako da od tada „više ništa nije na svom mestu, tamo gde bi trebalo da bude“ (Geršon Šolem).

Glavna ličnost romana, Marina Ana, oko koje se – kao stožera – obrću i svi drugi likovi, astrolog je, idealista čije su male ljubavi bile velike iluzije... zaljubljena u samu ideju da voli, koja se svesno prepuštala zabludama i ponekoj iluziji koja joj je odgovarala da je živi – sve dok je njena poslednja, promašena, ljubav nije učinila malodušnom, sklonom inerciji i odustajanju od borbe. Otada se plaši svojih osećanja, zazirući od opsesivnih ljubavi ispunjenih strašću, razapeta između crkve i astrologije, između ljubavi i pokajanja, između strasti i celibata, između neba i zemlje.

            Našavši utočište u svom bedemu samoće, kako naziva Kosančićev venac, ona provodi život razmišljajući o propaloj vezi, radeći natalne karte, i družeći se sa tri najbolje prijateljice. Poslednja ljubav joj je bila duga, mučna i bolesna... susret sa smrću na nivou ljubavi... u strasti koja je više ličila na pornografiju. Za mene je ljubav uvek bila izjednačena sa smrću. Ako sam volela, onda je to bilo bezuslovno, kaže.

            Ne veruje više ni u brak, jer papir uništava ljubav, predbračni ugovor zajednicu... Ako takva i opstane, onda važi pravilo i svađali su se do kraja života...

     Ova poslednja je samo jedna od misli-zaključaka glavne junakinje, na prvi pogled sasvim jednostavnih, na nivou aforizma, ali koja upravo zbog te svoje jednostavnosti prodire u samu suštinu stvari.

            Isto kao, na primer, Prevelika očekivanja često su se završavala bolešću. Ta misao me, neminovno,  asocira na još jednu, iz neke priče Čarlsa Bukovskog, gde junak, na pitanje svoje male ćerke, „Tata, a zbog čega su ljudi nesrećni?“ automatski odgovara, „Zbog prevelikih očekivanja.“  

        Ili ona, Lepota je prokletstvo, zatim Hrabrost je često i majka i maćeha, itd .

      Velike istine su, najčešće, krajnje jednostavne. Toliko, da ih uopšte i ne vidimo, upravo stoga što su tako očevidne – bukvalno pred očima nam.

      I ostala tri ženska lika, prijateljice i klijentkinje Marine Ane su – svaka za sebe – posebna priča.

            Natalija, fotograf, mirna, tiha, senzualna i krhka, rastrzana između dve promašene ljubavi – pomorskog kapetana koji ne želi da se njom oženi, bolesno vezanog za majku, i novinara, oženjenog deceniju starijom ženom, predaje se strastima i provodi život nekako sanjivo i letargično, neprestano se vrteći u začaranom krugu između te dvojice. Najprostije rečeno, posle razočarenja sa jednim nalazi utehu kod ovog drugog, i sve tako ukrug, u suštini znajući da ni jedan ni drugi nisu pravo rešenje za njen život. Sve dok, u jednom trenutku, ne shvati da je, u stvari, njen odnos sa dominantnom sestrom srž problema u njenim odnosima sa muškarcima, zbog čega se oni pojavljuju u takvim oblicima. Uvek isti.

Zatim Elena, web-dizajnerka, temperamentna, misteriozna i kontroverzna, zavodnica kojoj je ponekad sāmo saznanje da je osvojila nekog, kao potvrda njene ženstvenosti, bilo dovoljno da se okrene i ode; kao da je namerno kvarila sve svoje veze, i tako ostajala sama. Prvi njen suprug ostavio joj je u nasleđe strah od dobokih veza. Bedem sa stražarima bio joj je postavljen na srcu, samo da niko tu ponovo ne uđe i povredi je.

      I najposle, Jana, naizgled odvažna i jaka, gorda, mudra i strpljiva, otmenog držanja i ukusnog oblačenja, kao kakva prava gospođica iz starih vremena. Glumica, ali sa strahom od scene i scenskog nastupa!

      Ta četiri ženska lika, mada na prvi pogled sasvim različita, ipak imaju – kada se pobliže sagleda – i dosta sličnosti. Osnovni zajednički imenitelj je da su sve neostvarene, svaka na svoj način, izgubljene u promašenim vezama – zaista, kao što je već rečeno, poetizovana verzija one kultne serije. Tako smo se sve vraćale na sam početak, upravo iz tog straha od neuspeha. Unapred smo se osuđivale na propast... trebalo je menjati obrazac kako mišljenja, tako i ponašanja.

            Sasvim posebna priča je monah Lukijan, koji se iznenada pojavljuje u životu glavne junakinje, kada ova, izgledalo je, počinje da odustaje od svega, više nikoga novog ne puštajući u njega, osećajući da više ne može da ispočetka proživljava sve svoje zablude, greške i izbore.

Propali pijanista, povređen u ljubavi, i bivši narokman koji je, da bi se spasao od zlog poroka, bukvalno pobegao u manastir, tu videći izlaz iz svih nedaća što su ga snašle i rešenje za svoju sudbu, Sam je sebe zatvorio u hladne zidove, pružajući drugima utehu koju sam nije nalazio.

            Tada se pojavljuje Marina Ana, u potrazi za pomoći i duhovnom podrškom, pa u njemu, kao i u njoj, započinje borba. Postao je svestan da pomoć ne treba samo njoj, već i njemu. Prinuđen je da razmisli o izborima, i da li je to što mu se dešava prekretnica.

            Shvatio je ta osećanja koja je u njemu, nakon dugo vremena, probudio ulazak Marine Ane u njegov život, kao iskušenje poslato od Boga, nakon što mu je podario mir. Ostati u sebi, u svom teško stečenom miru, ili se prepustiti magiji... žene koja je i sama čeznula za nekim... Molitve su ga podigle iz mrtvih, ali ljubav bi ga izlečila.

Umetnost je nekad bila njegov život. Ljubav je bila prvi smisao svega... Bilo je čudno što joj je profesija psihologija, a ona ne može da primeni lečenje na sebi. Slično kao i on sa muzikom. Nije više mogao ni da je sluša, a da sedne i svira, tek to nije mogao.

             Tako se ovaj roman, uz to što je psihološki (i u vezi s tim), može posmatrati i kao pripovest o putu do samospoznaje, kao priča o ostvarivanju sopstvene sudbine, i to je njegov najdublji i ujedno najsuštastveniji sloj. Kao kod najboljih ostvarenja na tu temu, onih Hesea, R. Baha, ili Koelja, u „Četiri portreta“ kroz kazivanje glavne junakinje pratimo njen put, kao i put ostalih aktera, u sebe – u srž svojih bića. Jer, lekcija koju je Marina Ana morala da nauči, baveći se psihologijom i astrologijom, je ta da nam niko drugi ne može biti smisao života. Smisao se traži u sebi i svojim sklonostima, sve ostalo je samo puki, neuspeli surogat tome. Tek kad čovek ima sebe, on je potpun.

Promena mora doći isključivo iznutra, ništa spolja – izvan nas – ne može da nas osmisli, i da nam bude svrha i cilj.

Pobedila je sebe. Sve tri devojke su pobedile sebe... Prevazići lošu karmu... ostaviti i raskinuti sve ono što je bolesno i što guši... započeti novi život, pa makar bio i usamljen, ali poštovati sebe u vremenu kada su sve vrednosti poremećene, moral na ivici, i ljubav ništa više ne znači, bilo je hrabrost.

A monah Lukijan? Bog je želeo da on svira, zato ga je i vratio na njegov put. Ništa nisu izgubili ni jedno ni drugo. Samo su se vratili matici, onome što je bio njihov svet na početku života. On muzici, a ona pravom načinu da pomaže drugima...

       U razmišljanjima i snoviđenjima Marine Ane neprekidno se provlači i čežnja za nekim drugim, boljim, „paralelnim“ svetom, gde će ljubav biti neiskvarena, čista, u samom duhu, i gde telo neće postojati kao gladno, žedno, ili željno.

Žudnja za izgubljenim rajem.

            Ljubav prema lepoti je nešto što može zameniti bilo koju drugu ljubav, porok vrlinom, maštu stvaranjem, strah odvažnošću, improvizaciju pretvoriti u kreativnost  – autorkin je credo, po njenim sopstvenim rečima.

U „Četiri portreta“ ima i elemenata krimi-priče, kroz potragu Marine Ane za narkomanom Petrom i njen susret s njim, što  romanu daje i jednu dimenziju dramatičnosti, kojom prevazilazi okvire suvog psihologiziranja  u psihološkom žanru.

Ali, ovaj roman je i roman o Beogradu. Sve vreme, od prve stranice, provlače se njegovi inspirativni, lirski, poetski opisi, kao i razmišljanja o njemu. Pored divnih prikaza Kosančićevog venca, rasutih po celom romanu kao kakav lajtmotiv, nailazimo i na, Beograd je plenio čarolijom. Grad koji vas inspiriše... Sve ono što sam ikada postigla, nosilo je pečat voljenog grada; Volela sam Beograd, čini mi se i više nego neko ko se tu rodio. Teška izjava, pogotovo kad je pročita neki rođeni Beograđanin – ali, bez ikakve sumnje, sasvim iskrena.

I, umesto zaključka:

    

Da li će nas zvezde odvesti putem sreće, ili sami biramo svoju sudbinu, odgovor niko ne može znati, jer ono što nas čeka je ipak neizvesnost; ali za nas birana da nam bude blaga, ukoliko prihvatimo da je sve scenario već odavno negde napisan rukom anđela.

      

O romanu "Četiri portreta sa Kosančićevog venca"

Miroslav Lj. Ranković

Drugi roman pesnikinje Zorice Tijanić je višeslojna, emotivna priča o četiri dame isprepletana skicama karaktera kroz žitije monaha i još nekolicine likova. Priča o psihologu koji veruje u snove i koristi  astrologiju  za brže odgonetanje ličnosti proživljavajući muke klijenata. Vremenski okvir romana je  od proleća zapamćenog po velikim poplavama do jeseni. Uvodni opis Kosančićevog venca je jedan od najlepših koje sam do danas pročitao.

“Kosančićev venac, najstarija kaldrma u gradu mami Varoš kapijom koja ima osmeh tajanstvene dame.”

Čitava pripovest zrači svetlom toplih boja. Roman realistički slika današnje poimanje života nudeći jedinstveno putovanja u dubine devojačke svesti kroz strahove, očekivanja i snove. Mnoge dame će se prepoznati u jednom od portreta i nadam se izvući sebi odgovarajuće pouke.

“Samo neko ko bi me zagrlio toplinom duše uklopio bi se u moj obrazac života.”

Arhitektura rečenica u  romanu  daje sasvim neuobičajen ritam. Kratke, duge, srednje, kratke, duge - duge, kratke rečenice podsećaju na džez melodije velikih kompozitora koje uz neminovno izazvane emocije čitaoca vode stazom užitka. Verujem da će mnoge od njih ostati zapamćene po jedinstvenom izrazu i korišćene kao dodatak govoru ulepšavajući svakodnevni život. Siguran sam da će poneka završiti kao posveta ili ideja za osvešćenje koje je danas potrebnije nego ikad.

“I svađali su se do kraja života!”,

“Prevelika očekivanja su se često završavala bolešću.”

Autor se uspešno uhvatio u koštac sa do danas nepomirljivim pojmovima: astrologijom i verom devastirajući uvrežene predrasude. Bez opravdavanja iznoseći činjenice koje same donose sud.

Roman povremeno peva pesme ljubavi protkane s tugom. Roman neprestano slika kičicom srca i urezuje tugu poput grafičara.

“Čekala sam čežnjivo nekog takvog ko bi mi pravio venčiće od poljskog cveća i umesto na venčanje odveo na neko krstarenje  na kojem bismo ronili u dubini duše jedno drugom.”

Roman čije će čitanje svakog odvesti i na putovanje po sopstvenoj duši. Dužina putovanja zavisiće od hrabrosti svakog pojedinca da se prepusti sebi nudeći mu priliku da mnoge zablude osvesti po prvi put.

“Bedem stražara je bio postavljen na njenom srcu samo da niko ne bi ponovo tu ušao i povredio je.”

Zoričino poimanje vere vodi nas na sam izvor hrišćanstva nudeći svakom priznanje, pouku pa samim tim i pokajanje koje će ponavljanje istih potpuno iskoreniti.

“Kako ću priznati sopstvene grehe, kada na njih već sada pomišljam?”,

“Ne osuđujem jer ljudski je ne znati.”,

“Osetila sam ukus suza koje su krenule da čiste moju tugu.”

Čitajući saznaćete i za postojanje “čestica ljubavi” koje se potpuno uklapaju u teoriju “Higsovih bozona” i ostalih “nano” čuda. Naučićete štošta o uticaju planeta i podsetiti se “uštapa”, skoro zaboravljenog izraza neizbežnog u svakom kalendaru. Definitivno je ljubav potka ove tapiserije koju ćete gledati i kada zatvorite oči jer ostavlja neizbrisiv trag u svakoj duši.

“Da li bi me odvele njegove stope na mesto gde se sastaje duša sa srcem u ispovesti i priznanju…..?”

Za nas sentimentalno vaspitane ovaj roman će postati još jedna od perli u ogrlici klasika koja će trajati koliko i mi. Čitanje preporučujem ništa manje od čitanja dela Antoana Sent Egziperija, Gistava Flobera. Siguran sam da ćete osetiti čistu umetnost u svakom njegovom delu neizmerno bogateći sebe.

  

Informacije o knjigama na kontakt mail:

zoricatijanic71@gmail.com