RECENZIJE

Izvodi iz prikaza knjige „Do svidanja, Avgustina“ Zorice Tijanić

Milena Letić: „Kreiranje umetničke istine rečima nije nimalo lak zadatak. I umetnička istina je bolna. Katarza je jedina nagrada. Istina može da bude kontraverza; obavezno poseduje i lice, i naličje. Da li je crno-bela, ili je životna i istinita, zavisi od mnogo toga, ali najviše od percepcije samog autora.  Zavisi, prvenstveno, od njegovog izvornog talenta; leksičkog fonda; emotivne i misaone energije koju prenosi čitaocu. Jezik u književnom delu nije u funkciji sporazumevanja, već novog, kako estetskog tako i spoznajnog doživljaja. Umetnička reč nije podložna sumnjama. Sve opisano zna književnica, Zorica Tijanić.“

 „Ono čime se Zorica Tijanić uspela uzdići iznad bledih i neuverljivih kazivanja u vezi sa ljubavnim temama, čekanjem koje traje,   jeste, kao što rekoh: njezina autentičnost. Biti i ostati autentičan, svoj, iskren do bola i uneti neke novine u književni tekst oblikujući svoje kazivanje na jedan drugačiji, a sasvim jednostavan način, podrazumeva zavidan književni talenat.

Odavno sam zaključila da vreme u kojem delo nastaje jedino je što postavlja imperative. Ono produkuje, kako nove književne forme, tako i nove oblike kazivanja, potpuno nezavisno od interakcije među savremenicima. Post festum -  istoričari i toretičari  beleže, opišu, klasifikuju. Tada može da izgleda  da su autori direktno uticali jedni na druge. Nisu. Činjenica je da, danas, ne postoje idoli. Ne postoje ni sledbenici. Individuacija doseže vrhunac. A ona utiče, ne samo na umetnost, već i na ljubav. I te kako. Sve je povezano sa svim. Umetnik je biće koje, za razliku od drugih ljudskih bića, pokušava da uhvati nevidljivu nit koja povezuje sve sa svim.
Najčešće biva sam uhvaćen. U mreži je svega običnom oku  nevidljivog. U toj mreži upoznaje  paučinu i svilenu nit. Isprepletene su.“

 „Setimo se samo eseja Opraštanje s poezijom, francuskog pesnika Žan Mišel Molpoa. Odćutali smo ga.  Cifre se gomilaju, skupovi rastu, a poverenje opada i nestaje. A bez poverenja nema ničega, najmanje ljubavi - baš kako i tvrdi Avgustina.

U osnovi svega trebalo je da bude - v e r a. Izgubili smo je. I nadu  i veru. U tome je problem. To je ono u čemu vidim značaj jednog romana kakav je „Do svidanja, Avgustina“, za koji će, ne sumnjam, neki kritičari kazati da je autobigrafski. Sva je umetnost autobiografska. Ali, iskustvenoj spoznaji autora ne može se zamerati. Naprotiv. Ona reflektuje univerzalne konotacije, ono što je svima nama zajedničko.

Trebalo je izaći na čistinu i privesti čitaoca kakav sam spoznaji da život nije drugo do nesiguran, vrlo nesiguran hod po žici, metalnoj i hladnoj žičanoj  niti što razdvaja dobro od zla, smisao od besmisla

To je, upravo, učinila Zorica Tijanić, u lirskoj prozi objavljenoj pod naslovom  „Do svidanja, Avgustina“.“

 

Boris Mandić:

„Poezija usamljenosti, vapaj za spajanjem, rat sa sobom, rat protiv drugog, rat, razdvajanje, uništenje (ono što nam je ostalo zajedničko je strah). Proza bola iz kojeg priča bol za drugi bol koji čita: da li je Ljubav moguća? Bol kaže ne, ne postoji ništa do kratktrajni bljesak jalove nade da praznina može biti ispunjena, a taj sizifofski pokušaj su bogovi nazvali – Život; bol kaže da, negde u tajnim prostorima tvoje leve hemisfere postoji mesto gde sam ja ti, gde si ti si ja, a zajedno smo Ljubav. Zorica Tijanić u svom romanu grli rečima i bol koji kaže ne i bol koji kaže Da!“

 

„Niče kaže, na tragu tog antičkog, starogrčkog filozofa kome nećemo uzalud pominjati ime, a kome su i bogovi zavideli a ljudi ga mrzeli (da parafraziramo Ničea), da svuda vlada borba: u prirodi, kosmosu, društvu, državi, čoveku, duši.. Roman Zorice Tijanić je jedna velika borba sa sobom, i kao i svaka istinita borba, ona je neizvesna! Borba unutar sopstvene duše, u ogloljenosti emocija, strahova i nada je najteža borba (uvek je sigurnija tamnica na čiji se mrak oči naviknu), nevidljiva, a opet titanskog karaktera po svom intezitetu i ulogu. Da li će pobediti Zevs i njegovi svetlosni olimpijski bogovi lepote ili Titani iznikli iz mračnog Tartara je egzistencijalna dilema neizvesnog ishoda, koja se odigrava u dubinama srca svakog čoveka: Avgustina je prikaz takve dileme –  biti ili ne biti, pitanje je sad, govori svačije srce, govori mrtvi Hamlet, govori Avgustina.“

 

    Dušan Varićak:

   „U podtekstu celog romana “Do svidanja Avgustina” kao da se provlači pitanje koje je uputio najpoznatiji lik iz književnog dela Meše Selimovića, “Koje su onda mogućnosti za ljudsku sreću?”. I neminovni odgovor velikog pisca, “Svaki čovek je uvek na gubitku.”  Tako i Zorica Tijanić, ne po prvi put u svom ukupnom proznom delu, otvara dilemu – postoji li, uopšte, ikakva mogućnost uspostavljanja istinskog, suštinski zaista ostvarenog kontakta, odnosa i bliskosti između dvoje ljudi; ili smo osuđeni na večito preganjanje  i sukobljavanje dva nadmena, suprostavljena i nepomirljiva ega?... Sve dok, na kraju, ne bude prekasno.

   Jer biblijska, starozavetna priča (nikako ne i izmaštana legenda) o branju ploda s Drveta saznanja i Padu, prevedena na rečnik psihologije, znači upravo to – spoznaja ega! “Ja”, kao jedini i jedinstveni, nasuprot svemu što nije to “ja” – celom svetu, svemu postojećem, svemu što je “ne-ja”… To je naš najveći usud i prokletstvo. I, logički odgovor na postavljeno pitanje – u kontekstu takvog stanja stvari, mogućnost ostvarivanja pravog, zaista suštinskog kontakta i odnosa između dva ljudska bića svedena je na minimum. Retki primeri koji govore drugačije, samo su izuzeci koji potvrđuju pravilo. Nažalost. Zorica nam upravo to, uspešnim literarnim sredstvima, i predočava u svom romanu.„

 

  „Ta neprekidna borba dva bića osuđenih na ljubav, usamljenost i razdvojenost, posledica je najgoreg mogućeg izbora koji smo mogli napraviti kada smo uzbrali zatrovani plod sa Zabranjenog Drveta i survali se u ponor večne otuđenosti, nerazumevanja i razmimoilaženja sa svojim “drugim” – drugom polovinom sopstvene celovitosti (po grčkom mitu, i ne samo po njemu). Kao što je to sasvim ispravno primetio i Boris Mandić za autorkin postupak, “Poezija usamljenosti, vapaj za spajanjem, rat sa sobom, rat protiv drugog, rat, razdvajanje, uništenje… Proza bola, iz kojeg priča bol za drugi bol.”

 

   „Tu mi neminovno na pamet padaju stihovi Džejmsa Daglasa Morisona, “Besciljno lutamo slepim orbitama, bespomoćni, sami”, kao ilustracija svega prethodno rečenog. Jer, orbite su neprekidno i neminovno (po prirodi stvari) u razmimoilaženju – nikad se ne mogu susresti u nekoj tački preseka, a kamoli preklopiti. Isto kao i ljudska bića. Barem na ovom svetu ne. Ali, ako ne u ovoj stvarnosti, ovoj dimenziji, zašto u nekoj drugoj ne? Jer, nema kraja, nema smrti, priča se nastavlja i dalje, negde drugde. “Smrt ne postoji, postoje samo seobe,” veli Crnjanski. “Ljubav ne umire. Smrti se ne boje oni koji vole, jer ništa nije izgubljeno što je bilo u nama… Zato nikad ne reci zbogom, već samo – doviđenja, draga moja, do svidanja Avgustina”, kraj je, ali samo romana.“

RECENZIJE ZA ZBIRKU LEPTIRI

Autori:  Franjo Frančič i Zorica Tijanić

Jelena Dimitrijević: Ambijentalnost i konceptualnost u kretanju poezije

Kada sam krenula da iščitavam ovu zbirku shvatila sam da pred sobom imam neobičnu poeziju, počevši od teme, preko stila i forme. Pesnici su upotrebili slobodan stil, većinom kraće forme poetskih izraza, dok je sam okvir i ishod projekta potpuno oslobođen upravo poput glavnih aktera - leptira i njihove igre, koja simbilički predstavlja interakciju misli. Stihovi se prožimaju dočaravajući zvuk, sliku i svetlost i na taj način zauzimaju veliki deo svakog pojedinačnog izraza.

Motiv koji se prožima kroz  poetske  forme, pored leptira jeste – dete. Komparacija dečije i leptirove igre uveliko eksplicira nevinost ali i stradanje čoveka u savremenom svetu.  Nikako ne bismo mogli reći da je ovo poezija namenjena deci, već je pretenciozno namenjena čitaocima koji su ušli duboko u razumevanje ljudske prirode, osvestivši mnoga egzistencijalna pitanja.

Igra stihovima metaforički opisuje razinu razumevanja života, prihvatanja ili neprihvatanja života, kroz sasvim obične svakodnevne, kako urbane tako i motive prirode te odnosa koji se razvijaju između ljudi u vremenu u kome su ostali da projektuju ono eksplicitno - uspostavljanje odnosa između tišine i zvuka, svetla i tame, i s druge strane mira i nemira, profanog i svetog, smirjući se na kraju u svojoj poetskoj distanci kretanja kroz atmosferu i ambijentalnost i svakako moguću konceptualnost koju ova poezija nosi u sebi.

Ova zbirka je spoj višedimenzionalnih slika koje se prožimaju ne trpeći dodatne manifestacije ukrasa već su same po sebi dovoljno moćne da sa minimalističkim izrazom pošalju značajnu poruku što, kako mi se čini i jeste bila namera i uporište u kreiranju  „Leptira“.

                                                                                  

Mirjana Štefanicki Antonić: Igra rečima, preplitanja pesničkih dimenzija

Lirski zapisi, male poetske forme, ambijentalnog poetskog izraza. Minijature kroz opažaj, doživljaj, osećaj.

Posute lepotom praha sa krila leptira…

Pesma – poema o Dva leptira, umreženih u lakokrilom i šarenolikom letu, po poljima tihim – stranicama rukopisa…

Autorski dvojac, koji sanja. I snovi su lepi dok budjenje ne pokvari i sve odagna, ma kako bilo…

Franjo Frančič i budan sanja:

„… Trava i ruže oko nje…

Ako imala bi ljubav, imala bi sve.“

Pesme isijavaju osećanjima, toplim emocijama, koje se raspršuju u mlazevima, zapretene u neko novo – sutra.

 Jer, ljubav ne može biti teška u predelima širina, satkanih od naših sudbina, zapretenog ljuljuškanja, priziva u sećanje.

U središtu pesme – dete, u saglasju sa radošću, osenčeno sjajem. „Dečji osmeh treba da cveta…“ – Z.T.

 Sitna tkanja dušom, zazivima, dozivima, prizivima.

„… Da uhvatim samoću, usred crvenih cvetova nara, u škrinji sećanja…“ – peva naš Pesnik.

„Leptiri“ – strukturalno podeljeni kao sinteza.

Zorica Tijanić: „Plešem leptirov poslednji let… vres sa cimetom pretvaram u prah…“

Pesnikinja odašilje refleksije podrške za dobrom srećom:

„ I širim ti ruke… laticama ruža oduzimam dah.“

 Istim tim Franjinim laticama ruža, s’ početka rukopisa… Da li?

 Pesnikinja i Pesnik „ponovo u nekom drugom sazveždju“, rečima, versima, motivski se dodiruju. Slučajno ili sa namerom?

Igra, ipak… makar bila i iluzija, kada se dimenzije prepliću.

 Nakon iščitavanja/pročitavanja ove nevelike pesmo-zbirke, čitalac će doneti svoj zaključak.

„Slikanje raspoloženja“ – Zorica Tijanić i Pesnik, uz upitanost: - Kako smo putovali u večnost?

Uz otimanje i davanje ljubavi koja se spoznaje u samoći, uz olovku i belinu papira. I, opet je sve lepršavo, razigrano, novo… neobično… neuobičajeno.

 Eho u zabludama i pored „ukradenih, utihnutih čežnji“.

„Volim usamljene, drugačije… izgubljene.

One koji se nigde ne uklapaju…

One sa dušom na vetru.“

      Henry Charles Bukowski

Kod postupnosti iskaza, kao da je proces trenutno skriven, dat samo u potencijalnom vidu, u svoj svojoj lepoti i punoći stiha, manifestovan u nemuštom dijalogu Pesnikinje i Pesnika.

Prelepo dodirivanje… treptajima - stvaranje rečima, ka vrhovima umetnosti.

RECENZIJA AVDULAHA RAMČILOVIĆA

NISKA PESNIČKIH BISERA

„Poezija je složenija od filozofije, ona je filozofija. Ona je pravo i konačna ekonomija svih stvari. Ona je politika, ona je ljubav, ona je život, ona je trajanje.“

Miloš Ristić

Poezija je preslik duše pesnika, njegovih misli, osećanja, dara, inspiracije, doživljaja, pogleda na svet i čoveka, ljubav, život, pa i smrt, nastavak života. Preslik onog najlepšeg što čovek ima. Ni jedna umetnost ne može dirnuti čoveka u dušu i srce kao pesma, stih. Zato se poezija rado stvara i rado čita, zgusnuta je, izaziva intenzivne doživljaje, osećanja čitalaca, lako se razume i dugo pamte stihovi i poruke. Takvu poeziju stvara i pesnikinja Zorica Tijanić, koja je u kratkom vremenskom periodu izrasla u vrsnu, darovitu i plodnu književnicu. Za par godina ona je objvaila četiri svoje zbirke poezije i dva romana. Zbirka Zagrljeni tišinom je prevedena na slovenački jezik. U VRTLOGU BURLESKE je njena sedma knjiga.

Zašto U VRTLOGU BURLESKE? Pesnikinja želi da ozbiljne, velike stvari stvari o životu oslika stihom na šaljiv, nestašan, prijemčiv način. Duhovitost, nijansiran humor, specifičan samo njoj, prisutan je u njenim delima, počev od prve zbirke Miris daljina, što predstavlja osveženje za savremenu poetiku.

Najnovija zbirka pesama U VRTLOGU BURLESKE predstavlja kontinuitet njene poetike, njenih pesničkih bisera. Da spomenemo neke od pesama koje su ovde u knjizi: Morem ljubavi, Trošni dani, Godinama tebe volim…

Zorica u svojim pesmama stvara adekvatan prostor za ispoljavanje emocija, gde se pesma, događaj, doživljaj dešava. Ta slikovitost čini njenu poeziju privlačnom i interesantnom. Tu su parkovi, susreti, gradovi, ulice, mostovi, reke i ptice, potoci i mora, igre prirode, muzika srca…

„Obala se čini daleko

gledajući s pučine kako brodovi pristaju u luku

Ljubičasta svetlost mami u jednom delu neba

dok zvuk violine opija budeći sećanje na nas“

(U VRTLOGU BURLESKE )

Isto tako muzika prati njene doživljaje, želje, kao što se vidi iz gornje pesme. Muzika je umetnost koju stvara čovek, ali i srce i duša znaju stvoriti muziku, posebno u poeziji. To pesmama daje melodiju, ritam, dinamiku.

Njena poezija je kolorit svih vrsta i oblika pesme, obično smeštenih u svakoj, gde je lajtmotiv ljubav, ljubav smisao i osnova života iz koje se i stvara život. Može se reći da njenom poezijom preovlađuje ljubavna poezija, poezija koja se i najvise piše i čita, u kojoj se uživa i uvek nalazi jedan deo sebe. I to ne samo ona ljubav među polovima, mada je ona najviše prisutna, već i ona opšteljudska prema svetu, životu, ljudima, prijateljima, porodici, svemiru, duhovnosti, večnosti. Ona je, ilustracije radi, svoju knjigu Zagrljeni tišinom, posvetila prijateljima. To mogu samo nesebični ljudi, ljudi kojima je dobro i sreća, ljubav u duši i srcu, čime se ova pesnikinja posebno odlikuje, posvećena miru i slobodi, toleranciji i saradnji sa ljudima i pesnicima. Kad je rec o ženi, njenoj ljubavi, pesnikinja ne tone u plimi ljubavnog žara, već je to više nežna, stidljiva, povučena, tanana ljubav, koja zahvata srce i dušu i vene, ali nekako više simbolično, u talasu kose, pogledu, nežnom poljupcu i dodiru, nekako više u želji i snu, čeznji, čekanju, nadi, nego u stvarnosti. Poezija koja kipi od te nežne, tanane ljubavi, bez ispoljavanja strasti i slasti, ali spremna da se otvori i svoje srce preda voljenom:

„Povedi me morem ljubavi

Jutrima crvenog sunca

Barkama punim svetlosti

u kojima se rađa i umire tuga“

(MOREM LJUBAVI)

„a ti mi iznova opraštaš strah

ružne snove od mene sklanjaš

i zavetima se klanjaš

a ja se u nemoći da odem

ponovo tebi priklanjam

i dopuštam sebi

da te još uvek i iznova sanjam...„

(ZAVETI LJUBAVI)

„Ljubav kao štit za srce prikivam

ponos gazim ali reči prave ne nalazim

da volim te kao žena prikrivam

slabost da oprostim lako otkrivam

i za pravo ti dajem da odeš

dok ljubav strahu za laž prodajem

i ponovo za sve

ponovo se kajem...“

(KAD JUTRO OBRIŠE TUGU)

Ona je u stvaranju originalna, kreativna i moderna pesnikinja. Ima svoj specifičan stil pisanja, snažan i izgrađen stil, duboku misaonost i osećajnost.

Svojim vrhunskim pesmama i stilom podseća na stihovanje neprevaziđene pesnikinje Desanke Maksimović. Njene pesme su skladne, harmonične, celovite, uvek završene i šalju najlepse poruke. U njima je sadržina i forma u jednistvu, većinom u slobodnom stihu, što omogućava širinu i slobodu u stvaranju, kao i jedinstvu misli i osećanja. Njene pesme traže duboko razmišljanje da bi se razumele i doživele. Od stilskih figura najradije koristi metaforu, ali i druge stilske figure, čime postiže slikovitost i snagu u svojim pesmama:

„a mi u remisiji tražimo mirise

dok cvet crni samo još iz olova raste

na poljanama gde su nekad

lelujali makovi“

(CVET IZ OLOVA)

Knjiga, posebno poezija, najsnažnije se doživi čitanjem. Lični doživljaj ne može ništa nadoknaditi, nikakv osvrt, analiza, recenzija, predstavljanje. Dragi čitaoci, najlepše vam preporučujem zbiru pesama U VRTLOGU BURLESKE za čitanje i uživanje u toplim i nežnim stihovima, u biserima poezije pesnikinje Zorice Tijanić.

“Nedeljom obično čekam Tebe

na prozor naslonjena

maštajući da prođeš mojom ulicom,

odustao od vremena u trošnim danima

koji o meni brinu

i ogrću me pustinjom svoje hladnoće

a ja ih prepoznajem u zabludelim dušama

koje se uvlače praznim srcima„

(TROŠNI DANI)

Mr. Avdulah Ramčilović, pesnik

1. Recenzija iz zbirke  ZAGRLJENI TIŠINOM

„Zbirka poezije Zagrljeni tišinom predstavlja moje putovanje između dva vremena, na kojem jedino priznajem ljubav, kao uslov opstanka…. Zbirku poezije Zagrljeni tišinom posvećujem svojim najdražima, porodici i prijateljima, koji su uz mene i moj su večiti gejzir iz kojeg crpim svoju snagu i inspiraciju“. Zorica Tijanić

Nakon samo šest meseci od objavljivanja prve zbirke pesama Miris daljina, Zorica Tijanić je objavila i svoju drugu zbirku pesama Zagrljeni tišinom. Na samom početku 2014. godine u izdanju IA Nove Poetike izašla je njena nova zbirka poezije Zagrljeni tišinom, kao e-book i štampano izdanje u 300 primeraka.

Pesnikinja Zorica Tijanić je humanista, prijateljska duša, koja bi da svojom poezijom, osećanjima i ljubavlju zagrli i ulepša svet, da svima udahne nežnosti koja nedostaje surovoj svakodnevnici. Da povede u maštu, ispriča doživljeno, podeli radost i tugu.

Pesme u ovoj zbirci su posebno nežne, sadržajne, životne, optimističke, prijateljske i pune ljubavi. U svakoj njenoj pesmi se provlači ljubavni motiv koji je nežno unet u pesmu kao najlepši miris, muzika, oblik i vizija. Vizija za ljudska bića koja se vole, za prijatelje koji se poštuju, za harmoniju i sreću u porodici i za vernu i večnu ljubav dvoje bića. U njenoj poeziji je ljubav lajtmotiv, koji pesmama daje onu iskonsku duhovnu snagu i jačinu koju prenose na čitaoca.

U pesmi Između dva vremena ona kaže: „Obogati moj dan svojim sunčanim pogledom i budi prvi koji će mi otvoriti oči kada se probudim i budi onaj poslednji koji će ih zatvoriti na putu izvan vremena, gde je jedino ljubav uslov da se ponovo sretnemo!“
Pesme Zorice Tijanić stihuju o životu i svemu što donosi, a posebno o ljubavi kao suštini života svakog ljudskog bića. Ljubav donosi snagu za život, a ona je vođena istančanim osećajem da opiše život, ljubav, prijateljstvo, detinjstvo, rodno mesto, rastanke, susrete, dodire, radost, sreću i tugu. Ljubav u njenim pesmama ne tone u strastima i dodirima, ona je podiže na viši duševni titraj i nežnost. Ljubav je prisutna kao duševno stanje i kao jedna velika tajna koju bi život da otkrije, tražeći svoje razloge i objašnjenja, što daje i filozofski smisao njenoj poeziji.

Sam naslov Zagrljeni tišinom je privlačan i ima simbolički i suštinski smisao, jer se u tišini najsnažnije voli, sanja, stvara i čuje. Tišina nikad nije sama, ona govori svojom snagom, najlepšim i najdubljim izrazom misli i osećanja koja se stvaraju u tišini, u toj harmoniji sklada duše i tela.
Njene pesme su kao nalepša melodija, muzika, koja se provlači kroz celu zbirku. Harmonija i njeni zvuci na lep način su ukomponovani u nekoliko pesama. One svojom snagom savlađuju sve daljine i razdaljine, sve čežnje i nemire. Pune ritma i šumova nežnih pokreta bića i prirode, mogu se uporediti sa pesmom praćenom najlepšom muzikom i plesom.

Misaono snažne i emotivno duboke, životne i pune doživljaja, stvarnosti i snova da je teško dati dovoljno dobar komentar. Samo se čitanjem može doživeti ono najelpše u pesmama gde je svaka reč jedna misao, svaki stih jedna priča, svaka pesma jedno kompletno književno delo. Čitanjem se pesma najlepše i najbolje doživi, s njom i sa autorom se čitalac identifikuje, razume poruke i poentu. To je humano, osećajno i snažno dejstvo poezije na nas i naše misli, naša čula i osećanja, jer pesme su čisti kristali izliveni iz nežne pesničke duše i toplog srca. Njene pesme su u stvari preslik njene bogate i emotivne duše, iz koje se iznedrila svaka pesma. Pesme se ne mogu dovoljno predstaviti, analizirati ili komentarisati. One su više od toga. Poezija se doživljava dušom kao najlepša poruka svetu.

Knjiga je napisana tečnim pesničkim jezikom. Njen izraz se odlikuje slikovitošću u opisivanju, dubokim mislima i emocionalnošću u izražavanju, prijatnim ritmom u konstrukciji stiha koji odgovara sadržini pesme i raspoloženju u pesmama, punoćom i širinom značenja svakog stiha, strofe i pesme.

Ona postiže izuzetan efekat svojom slikovitošću, ekspresivnošću gde svaka pesma ima svoj ambijent, svoje milje, gde se dešavaju sudbinske stvari i emocije. Svojim snažnim adekvatno odabranim rečima dočarava spoljašnji izgled, oblike i pokrete, zvukove i ostale osobine pojava, mesta i događaja tako živopisno, da ih mi sugestivno osećamo, doživljavamo i vidimo.
U pesmi Ponekad u jesen ona slika rečima: „Miris zime na pragu, kaput koji ogrćem umesto zagrljaja i samoća. Kesteni i mokri pločnici koji će biti staze mojih traženja na putu do nekih novih nadanja koja će jesen probuditi.“
U pesmi Rukavice: „Opet kasni taj voz. Mraz mi izgrizao obraze. Rukavice ne greju. Na pola prstiju isečene, kao modni detalj. Koga to čekam ovog jutra, kome se to nadam… Mraz me zaledio. Srce mi stegao. Bol ne jenjava. Rukavice mokre i prsti ukočeni. Bol kroz vene. Vrisak kroz pisak lokomotive. Sići ćeš u moj zagrljaj sa tog perona koji me zapamtio, čekajući te jutrima, večerima, noćima.“
Takođe i u pesmi Miris dunja ona kaže: „Ja ljubav pamtim po slikama, a tvoja odavno bledi, kao da stari. Miris je ono što me na tebe podseti, kad nema nikog da me razgovori i sa mnom posedi…. Ja ljubav pamtim po mirisu kestenja koje pucketa u jesen poznu….“
Najsnažnija pesma u zbirci je Karma ili sudbina. Takođe oslikana ambijentom luke: „Naslikaj za mene luku, oblak i harmoniku. Isprati vetrom sva ona ružna sećanja i naše prve svađe i naredi talasima da očiste staze po kojima ćeš me voditi srećnu i nasmejanu. Naslikaj srce, usne i poljupce u jutrima koja su nas predosetila.“Ona se uvek nada i iz očaja izlazi nasmejana: „Mlad si, a od godina mojih stariji. Skrivam se od tebe, a ti me uvek pronalaziš, razloge da me vratiš srcem iznalaziš. I pitam se samo jesi li dug moj ili si sudbina, karma sa kojom se moj bol završava.“

Naslovna pesma Zagrljeni tišinom ima dodir duše, kojom pesnikinja grli svoju ljubav mislima: „Dotakni me dušom i zagrli ljiljanima, uspavaj daljinama i ljubi, ljubi mislima.“ Takođe se nada i dočarava atmosferu iščekivanja voljene osobe: „… i samo se pojavi jednom s mirisom kiše u hladna predvečerja bez mnogo pitanja, baš onda kada se koraci uspore, a srce utiša svoje otkucaje u onim dugim satima koji se više ne broje minutama.“

Njene pesme su napisane snažnim izrazima i rečima, adekvatno složenim u stihove, u ritam koji prirodno proizilazi iz svakog stiha strofe i pesme, čime postiže sklad između glasovne strukture reči, misaonog i emocionalnog značenja, što omogućava čitaocu da prepozna i doživi raspoloženje pesme i sa njom se identifikuje. Stilske figure takođe znalački koristi i veoma je ubedljiva i umešna da preko njih izrazi svoje mišljenje, emocije i uopšte svoje želje i druge poruke.

Pravu knjigu ne može da zameni ništa, ni Internet, ni fejsbuk, ni elektronska stranica, niti elektronska knjiga. Dodir papira, korice u rukama, njen sadržaj, čine je pravim prijateljem. Knjiga je kao živo biće. Ne postoji ništa lepše od knjige, jer su u njoj ljudi, ono nalepše što je Bog dao čoveku, njihovi životi, sudbine, događaji i doživljaji, ljubav, susreti, svetlost i tama, sve to i još mnogo, sav život koji pesnikinja doživljava i pretače u stihove iz svog srca i duše i šalje u svet čitalaca.

Pesnikinji Zorici Tijanić čestitam na prekrasnoj zbirci pesama, a vama, poštovani prijatelji i ljubitelji poezije, želim lep i ugodan susret s poezijom ove divne i talentovane pesnikinje. Srdačno preporučujem ovu zbirku pesama punu života, prijateljstva i ljubavi.

Knjiga Zagrljeni tišinom se nalazi u prodaji na online knjižari Nove Poetike i Argusbooks-a, a prvu zbirku možete kupiti na Amazonu ili direktno od autorke, slanjem upita u Inbox Luna Tijana.

 Avdulah Ramčilović

Izbor pesama iz knjige Zorice Tijanić ,,Zagljeni tišinom”:

ZAGRLJENI TIŠINOM
Dotakni me dušom
i zavedi usamljeno srce,
zagrli tišinom moje ruke.
Noć mi uspavaj mislima i
ljubi me daljinama.
Udahni me mirisom
okeana dok ploviš po
mojim uspomenama,
pa mi izroni bisernu
školjku u jednom pogledu,
koji mi je ispričao tajnu
o mladiću koji obećava.

Dušu mi nadom ispuni,
poljubi tiho na prstima
i hodaj mojim ulicama,
koje su šetale za nas
dok smo sanjali zagrljeni
tišinom i osvitali radosni
u nemirnim buđenjima.

Dotakni me dušom i
zagrli ljiljanima, uspavaj
daljinama i ljubi, ljubi
mislima.
I samo se pojavi jednom
s mirisom kiše u hladna
predvečerja bez mnogo
pitanja, baš onda kada se
koraci uspore, a srce utiša
svoje otkucaje u onim
dugim satima koji se više
ne broje minutama.

AKO NAM BOG DA
Ako nam Bog da još jednu šansu, sve ono što
smo čekali sada će postati muzika vetra koja
će nas povesti u ritmu radosti i neću se buditi
ugašenog svetla. Sunčanom danu ću se otvoriti.

Opet ću samo tebi pisati ljubavne pesme i
opet ću se samo hraniti mesečevom prašinom
sa tvojih dlanova koju ćeš posipati po meni
i ja ću žeđ gasiti iz tvog čarobnog pogleda.

Probudi me nadom, da te ne sanjam!

Neka nam Bog da plavo jutro osvanulo
na zajedničkoj strani, na istom onom kamenu.
Neka drugi čekaju na peronu sa kojeg odvoze
sećanja na zgarišta bivših ljubavnika.

Usamljena devojka će popiti kafu s tugom,
odevena u neveru.
Udice iskušenja iza vrata kupea ostaviće bolu
da ga iskuša u snazi i pašće od umora besna.

Izbrisaće prljava stakla napukla od misli
i razmisliće o buđenju sa bezbrižnim pogledom.
Ako nam Bog da da ponovo budemo zajedno,
opet ću samo tebi pisati pesme.

Kakav je smisao dati vetru da te ponese
bez cilja? Da li je tvoj cilj samo bol?
Probuđeni smo da bismo patili i rođeni
da bismo pamtili sav taj bol koji nas je
razdvojio.

Ako nas Bog ponovo spoji, neka to bude
šansa za novi život koji ćemo voleti
kao što smo voleli jedno drugo,
prepoznavši se u vremenu.

Neka nam sve to vreme koje smo proveli
razdvojeni sada ponudi ljubav.
Zamoliću te na kraju, ako ne bude tako
kako je zapisano…

Uspavaj me nadom, da te zaboravim!

SVE MOJE
Sve moje ulice se zovu imenom tvojim.
dok hodam po sećanjima, korakom kao
da tuga ne postoji. I letim u snovima
zagrljena tvojim snažnim rukama.

Svi moji izvori potiču iz tvojih nežnih
reči, kojima me maziš kao dodirima.
I tkaš našu ljubav u ćilime duginih
boja, koje mi otkrivaš, hladnu pokrivaš.

Sve moje suze brišeš nadom koja
me održava u čekanju, kada ćeš
me uzeti i uzneti na oblake na kojima
ću se radovati laka i snena.

Sve moje misli žive sa tvojim srcem
koje mi daje vazduh u danu koji
me razbio od nemira, pa se javljaš
da mi uzdahe smiriš.

Sav moj život se sada zove imenom
tvojim i sva sam sada tvoja i dajem
ono što ne postoji, osim kada se
ludo i u zanosu lebdi i voli.

ZAGRLI ME
Zagrli me sad snažno.
Osetiću mir u beznađu,
koje me guši.
Leto će proći bez poljupca,
ali zagrljaj te ne košta mnogo,
pokret ili dva.

Zagrli me, zaplakaću
u tom sećanju na vreme
provedeno u tišini.
Probrane trešnje
i ostaci osušene kore,
mirišu na naranče,
koje si mi darivao, nekad.

More i obala,
reka i planina,
ko zagrliti može sve te daljine.
Ti i ja stranci, koji su
zaspali zagrljeni mislima
u želji da se ponovo približe
jedno drugom.

Kuća, koja nas je primila
svojim otvorenim prozorima
smeši se svom zaljubljenom
ponosu.

Korak ili dva,
u blizini most
koji ni jedno da pređe,
nema poniznosti.

Zagrljaj i ruke u daljini
što se ne daju,
prazne ostaše čekajući
novu jesen u tišini,
nadajući se nekom novom
maštanju.

PREOBRAŽENJSKO JUTRO
Misliš li jutros isto ono što su i moje
misli zagrabile krčagom hladne
vode iz našeg bunara što još uvek
stoji kao bedem samoće nasred dvorišta,
koje nas je njime delilo i pretočilo
život u sećanja.

Budi me jutro da me preobrazi
u gospođicu sa svilenih jastuka,
koja se budi za doručak spremljen
za gospodske frajle i razmeće
mirisom belih kifli umesto domaćeg
hleba za koji bih sada skupo platila.

Cesta je naša napuštena i nema
vašara na kome će deca kupiti
plastične igračke, crvene naočare
i mali novčanik, prsten i lančić.
Ponoć je ostala iza nas, uz taktove
muzike za ples u domu kulture.

Završilo se na zagonetnim pogledima
uvijenim u dar odrastanja, koji su
zarasli u korov sećanja, zgrušani
u krvi koja je potekla našom
ulicom, rano prekinutog detinjstva.

Ko će doći na Preobraženje danas?
Ti i ja nećemo. Naši su snovi sahranjeni
tuđim odlukama, a putevi nam sapleli
noge okovima, koje su nam darovali
umesto vašara i dečijih poklona.

Ko će nas dočekati na vratima?
Srušena nam kuća i suvi miris lipa
što se širi venama i proizvodi tek suze.
Praznično jutro i četiri prozora
na koje se niko nije nadlaktio da
nas sačeka.

2. Recenzija iz zbirke Miris daljina

SUSRET S POEZIJOM PESNIKINJE ZORICE TIJANIĆ

„Gde ima poezije, nema više samoće. I zato je pesnik u isti mah i najviše i najmanje usamljen od svih ljudi”

Šarl Ferdinand Ramuz.

Pesme Zorice Tijanić, imaju toplo gnezdo na fejsbuku, njenoj pesničkoj stranici, koju ona tako lepo vodi, sređuje i nesebično deli sa prijateljima i čitaocima, ali i u pesnič­kim grupama, gde ona svestrano sarađuje sa pesnicima, u zajedničkim knjigama, zbirkama poezije (Almanah Nove Poetike, Beograd, 2012; Kultura Snova, Zagreb 2012, Valen­tinovo 2013; Stihom govorim, Bijelo Polje 2013; Kud plovi ovaj brod, Ruma 2013; More na dlanu, Kultura snova, Za­greb 2013, Panonske niti, Citat.rs, Subotica 2013. i druge). Sada se već skupljaju u njenu prvu knjigu, zbirku poezije, da tu večno ostanu i tako zajedno svom snagom polete u svet čitalaca, u njihova srca i duše. Njene pesme su po svojoj sa­držini, temama i porukama zapažene, čitane i jako cenjene. Pesnička misao je duboka, zrela, misaono zasnovana i ose­ćajno bogata. Za nju se može reci da je veoma talentovana pesnikinja. U jednoj od svojih kratkih biografija pesnikinja kaže: „Sav moj život, protkan je putovanjima, promenama i čudnim okolnostima, što me inspiriše da pišem o tome i na taj način ispunjavam svoje vreme i dušu.”Pesme su pune života, sa svim onim lepotama koje ži­vot ima, željama, čežnjama, nadama, sećanjima na lepo u daljini, na detinjstvo i mladost, na ljubav, koja ispunjava dušu i srce ove vrle pesnikinje, ali njoj kroz život nije bila naklonjena i uzvraćena u onoj meri koliko je ona želela i zaslužila. Poezija Zorice Tijanić je duboka, iznad svega mi­saona, osećajna, produhovljena. Ona je univerzalni pesnik, uzor je sebi, iako voli našu i svetsku književnost, posebno Nerudu, jer imaju slične misli, želje, poruke, ona je origi­nalna u svemu od teme, do stila i izraza. Može se reći da je njena poezija preslik njene bogate duše, koju su životni tokovi često odvodili u neželjene predele, ona zna meru i tuge i sete i radosti i sreće i ljubavi i svega što izlije iz svo­je lepe i bogate pesničke duše i misaonog duha obrazovane žene, pesnikinje pune životnog iskustva. Poezija koju piše je moderna, stilski doterana, bogata temama, pesničkim slika­ma, i ponekad izuzetno lepom dozom zdravog humora koji dušu podigne na vidike svetla i nade, lepšeg i ispunjenijeg života. Njene poruke su opšteljudske, tople, bogate, svetle, teški momenti u njenom mladom životu, koji imaju svoju nit i trag u pesmama, nisu pokolebali njenu volju i ljubav prema svetu, životu, ljudima, ljubavi, porodici. Ona peva na svoj način, ima specifičan stil i bogat pesnički izraz i rečnik. Njena poezija je duboko misaona, ima širok spektar tema i sve odlike dobre i trajne poezije, koja je ubraja u pesnike koji ostaju da se pamte i na pesničkom nebu večno traju. Njene pesme su pravi pesnički biseri: Miris daljina, Obala lipa, Kao plima i oseka, Snaga si moja, Postajes mit, Polju­bac, Plava jutra... One su u stvari preslik njene duše, bogate doživljajima, temama, porukama. Njeno nebo je često bilo oblačno i kišovito, ali i plavo, kao posle kiše lepo i sunačano sa dugom svih životnih boja i nada u bolji život i lepši svet. Puna snage i nade, sama pesnikinja je jedna snažna, obra­zovana ličnost, bez predrasuda o ljudima i poeziji, ona piše da olakša dušu, ona piše da ulepša svet čitalaca, ona piše da vidici budu svetli, da vlada mir i ljubav, da nema mržnje i zla među ljudima.

Svaka njena pesma je jedna kompletna pesnička tvorevi­na, kao najlepša palata od temelja do krova, od početka do kraja, bez kraja i vremena trajanja. Suština, smisao, sadržina, poruke jedne pesme i poezije uopšte se mogu samo čitanjem doživeti i vrlo je teško o tome pisati. Kroz njene pesme se pro­vlači blaga nostalgična nit za nečim što je bilo, ili nije bilo kako je željeno. Čovek koji se seli tuguje za onim što zauvek ostavlja i od toga ima samo sećanja. Kao ptica kad napušta gnezdo i nekoliko puta se vraća da vidi je li sve u redu da opet u njega dođe. Ptica se vrati, a čovek često ne, jer sudbinski i društveni procesi nisu povoljni, tako ostane deo života na svakom mestu gde je čovek bio, i sebe ostvario, korene u ze­mlju, život, duh, vodu i reke pustio i ostavio ih i samim tim i deo sebe. U pesmi „More koje živim” ona kaže:

„Konačno, na pučini slobodna igorda, moja jedra, bez kapetanaplove, dok iz magle izranja grad,kao najlepši bedem tuge što dušije spas i oslonac za samoću”.

Ona je pesnikinja sa korenima svuda, od Zagreba, Splita, Herceg Novog do Beograda. Ona čuva i nosi sa sobom sva ta mesta, događaje i uspomene koje je vezuju sa njima i peva o njima. Njene pesme mirišu na daljine, na detinjstvo, zavi­čajno nebo i sunce, reke i zore, mladost, prvu ljubav, ško­lu, želje i nade, ona koja je sa svojim mladim godinama na svom životnom putu imala dosta sudbinkih doživljaja, koji su ostavili traga na osetljivoj duši ove pesnikinje. Ona nikad nije pokleknula, niti izgubila veru i nadu u bolji život, u svet mira i blagostanja, ljubavi, bez mržnje među ljudima. Njeno hrabro srce je sve to izdržalo i ostalo zdravo i za ljubav i mir otvoreno. U pesmi „Miris daljina” ona se nada:

„Možda miris daljina stignu mojiumorni koraci, vođeni nadom.Možda osetim taj miris i pronađem mirna uzglavlju čarobnog sela i spokoj na tvojim rukama i uđem u našu bajku, kradom sa poslednje stranice, udahnem snežnu prašinu, brzinom tračnica i stignem srećan kraj, i vratim se opetna početak”.

U njenim pesmama je i duhovnost našla svoje potrebno mesto, u čemu pesnikinja takođe dobija snagu i veru u bolja i svetlija jutra. Njen humanizam se oseća u skoro svakoj nje­noj pesmi. To čovekoljublje je neophodan uslov za svakog pesnika. Njena poezija je moderna, intuitivna, inspirativna, zanimljiva čitaocu, privlačna, interesantna, golica maštu i milsi čitaoca. Ona tako lako i spontano svoje misli, iskustva, osećanja i poruke prenosi na ljubitelje njene poezije. Stih je slobodan, pun, tečan, jasan i sočan, ne robuje, ni strofi, ni rimi, i na taj način postaje misaono snažna i osećajno dubo­ka, sa prirodnim ritmom i melodijom reči, bogata, raznovr­sna i privlačna za čitanje i razumevanje.

U njenim ljubavnim pesmama nema izliva ljubavne strasti i slasti, žudnje, plamena i žara, vec je to prava, iskre­na, nežna, skromna, stidljiva, povučena, suzdržljiva ljubav, čime dolazi tek do izražaja lepota jedne žene, čista ljubav žene koja voli, a kao da se stidi da to i pokaže i pusti svojoj ženskoj prirodi da doživi. Njena ljubavna poezija je pitka i slatka i čista kao najbistriji izvor što može jedna ljubav ima­ti i dati, što moze jedna žena, jedna rajska duša poklanjati. Tako je i u pesmi „Poljubac”:

„Ja bih tebi svoje usne ponudila dragi,kao med i vodu što se nude u gostima rodu,ali kad ti nisi meni gost, već si duši postjer te dirnuti ne može. Daljine su međunama napravile most, što se preći ne može”

Susret s poezijom je susret sa ljudima, sa njihovim sve­tom i željama, njihovim nadama i ljubavima, njihovim ne­bom, zavičajem, dušom i srcem. Ova pesnikinja nam je sve to poklonila u njenim pesmama i obogatila pesničko nebo i duše i srca čitalaca. Ja sam njenu poeziju doživeo kao celinu o životu i svim onim što jedan ispunjen život želi, sanja, ima, pre svega ljubav prema sebi i životu, prema svojima, svetu i svim čarima što čovek ima, a pre svega kao mirisi daljina, miris detinjstva, mladosti, života uopšte. Susret s poezijom je susret s pesnikom i njegovim životom, mislima, dušom, srcem. Sve to je pesnikinja i nama čitaocima poklonila u svojim prekrasnim stihovima, a u njima i najveći deo sebe.

mr Avdulah Ramčilović, pesnik

3. Moja recenzija za knjigu Avdulaha Ramčilovića "Najlepša je ljubav tvoja"

U AMFITEATRU DUŠE

Poezija je ono što se sanja, ono što se zamišlja, ono što se želi, i ono što se često dogodi. 

Poezija, to je stvarnije i korisnije ime života. 

Žak Prever

Nakon godinu dana od objavljivanja svoje treće zbirke poezije imam tu čast i veliko zadovoljstvo da predstavim čitaocima i četvrtu knjigu stihova mog dragog prijatelja i pesnika, magistra pedagogije, izuzetnog čoveka, velikog humaniste i jednog od osnivača Udruženja umetnika i naučnika „Asonanca“ iz Beograda, koji je svoj životni put posvetio književnom i pedagoškom radu.

Poezija Avdulaha Ramčilovića predstavljena u knjizi „Najlepša je ljubav tvoja“, a posvećena njegovoj supruzi Gordani oslikava njegovu dušu i njihovu ljubav svih ovih godina, provlačeći uspomene kroz stihove.

Pesme su nam predstavljene u ovoj knjizi kao u amfiteatru duše. Zašto baš u amfiteatru? Zato što nas pesnik svojim stihovima uvodi u svoje najintimnije misli, želje, predstavljajući nam svoj životni put, otkrivajući svoje žudnje, čežnje i želje, otkrivajući svoje slabosti i snagu, ljubav muškarca prema lepoti žene, iskonsku potrebu za spajanjem dva bića u jedno.

Čitava knjiga od prve do poslednje pesme i stiha izgovara ljubav. Nije to samo ljubav prema ženi, njenom osmehu, usnama, kosi, telu, već je to jedna bezuslovna ljubav koja se nesebično daje, bez koje ne vredi živeti, jer je smisao života. Ona ima svoju dubinu ali i lakoću sa kojom se voli. Često se stiče utisak da se ljubav prema ženi ne odvaja i od ljubavi prema prirodi koja je čest motiv u pesmama, a predstavlja žudnju za životom u svom punom obliku, onoga što jeste i što nudi. Takođe nam otkriva kako je to biti voljen, kako se ljubavna bol pročišćava kroz patnju, jer on kada pati, njegova ljubav ima snagu neminovnosti.

Ljubavna tematika je inače najzastupljenija tema u pesništvu, ali u poeziji Avdulaha Ramčilovića prelazi u jednu uzvišenu kategoriju pesničkog izraza. Kao pesnik ljubavi, romantičar, otvorenog srca koji zavodi stihom pažljivo birajući reči koje dozirano naglašavaju  senzibilitet ljubavnog odnosa dočarava iskonsku potrebu da se voli i bude voljen. Ljubav je večna i neprolazna kao u pesmi  „Ljubav nije greh“ gde kaže: „Moja je ljubav večna“, poistovećujući je sa mnogim velikim ljubavima opisanim kroz vekove u antologijama svetske književnosti.

“Kao Romeo i Julia, Tristan i Izolda,

Vronski i Ana, Živago i Sara,

večni postati, za ljubav trajati,

ko zna šta će biti, kakva je sudbina,

njih je ljubav večnim učinila.

Ljubav nije greh,  primer Karenjine

je kako se voli čovek života svog,

da je ljubav jača od zakona svakog,

jer je za ljubavi svoj život dala,

nije se pokajala, večna je postala.“

U njegovim pesmama ljubav podiže do neslućenih visina u duhovnom ali i telesnom smislu, ponekad donoseći beskrajnu tugu ali i prihvaćanje u mirenju sa sudbinom, kada ona nije uzvraćena, no nikad ne odustaje i ne prestaje da voli, u sebi i za sebe. Tako i u pesmi „Ne mogu odustati od nas“ jer za njega odricanje od ljubavi znači odricanje od samog života:

„Ne mogu odustati od nas

kad si mi sve što imam, kad

zvezde u tvojim očima gledam,

ne mogu odustati, mila, jer

te osećam i volim svim čulima...“

“…Ne mogu odustati od nas, jer bih

se morao odreći sunca, neba, svega,

hrane, vazduha, vode, cveća,

pesme ptica,najlepše muzike i pokreta,

svežine i nežnosti proleća, morao

bih se odreći letnjeg svica što mi

puteve ka tebi u leto svetli, i jeseni

kada se sve zlati, život zri i sve

zarumeni, i zime pune beline, sjaja

i snega, jer bih se tada morao odreći

svega, i mirisa trava i svežine šuma,

tajne i dubine mora, morao bih se

odreći života i svih godišnjih doba.”

Ljubav poistovećuje sa prirodom, cvećem, okolinom koja u svojim proletnjim motivima asocira na buđenje, kako života tako i strasti u onom iskonskom odnosu muškarca i žene. U pesmi „Još si moja“ je naglašeno jedinstvo misli sa prirodom:

„Još te vidim

u jutrima i danima,

u noćima i snovima,

u rosama i cvetovima.

Jos te čuvam

u mislima, vidicima,

u nedrima i rukama,

u venama i rekama.

Još te tražim

u pesmama, stihovima,

sećanjima, putevima,

kišama i vetrovima...“

Specifičan senzibilitet koji i sam poseduje prenosi slikovito na čitaoca, koristeći vešto pesničke slike i bogatstvo raznovrsnosti i figurativnosti, prema emocionalnoj obojenosti, maštovitosti i bogatstvu forme prikazuje prirodu i čoveka. Njegova ekspresivnost je skladna, ritmična i sugestivna. Iako piše slobodnim stilom, stih je tečan, a vokabular raznovrstan. Postoji i rimovanje u pojedinim pesmama ali one nisu imperativ niti se opterećuje formama. Obilato koristi sve stilske figure, neizostavne metafore i metonimije, personifikacije i mnoge druge.

Jednostavnošću izraza pleni čitaocu pažnju, a stihovi odišu čistoćom, snagom i toplinom kojom osvajaju. U poeziji nije samo ljubav motiv već je pesnički bogato dao izraz svog idejnog pogleda na svet, kao svakog čoveka kojeg muče dileme, osećanja i misli. Flertuje sa neminovnošću kraja života kada kaže u pesmi „Jednom će to biti“:

“Kada me jednom ne bude

kako ćeš tada, mila moja,

da li će srce suze sakriti,

da li će tugovati nedra tvoja?“,

ali  ne u smislu da prenosi tužne emocije, već se vidi da je pesnik na ličnom planu ostvaren i zahvalan životu kojeg slavi uzdižući lepotu postojanja u svim njegovim segmentima, nalazeći mesto u stihovima razasutnim pesničkim slikama, spajajući ih sa materijalnim svetom. Njegov subjektivan doživljaj sveta je obojen ljubavlju i lepotom, što je posebno vidljivo u pesmama koje su u sazvučju sa prirodom, poistovećujući zaljubljenost sa cvrkutom ptica, buđenjima, a lepotu žene sa mirisom cveta.

Naslov zbirke pesama nam kaže „Najlepša je ljubav tvoja“. Pesme se nižu jedna za drugom, ima ih 169 i čine jedinstvo toka jednog života, misli satkanih u raskoš i bogatstvo izraza, naročito kroz pesmu „Kome bih ljubio jutra“, čije stihove izdvajam kao meni najdraže i najtoplije, gde je naglašen specifičan senzibilitet:

„Kome bih umesto tebe

na usnama ljubio jutra,

ispraćao noći pune čežnje,

strasti, dodira tela, do sutra,

zvezdama  do sledećeg

zalaska sunca rekao adio,

novi dan suncem ispunio?

 Na čijim bih jezerima

svoje oči odmarao, čije bih

kose  prosute mirisao, koga

telom i dušom  grejao, kako

zraku svežinu poklonio,

pticama pesme komponovao,

melodije ljubavi u rajskoj bašti

slušao, ljubav stvarao?“

Iščitavajući pesme iz knjige „Najlepša je ljubav tvoja“ stiče se utisak da je autor želeo prikazati jednu ljubav u svim svojim segmentima koji je prate, od prvog poljupca, prvog ljubavnog čina i sazrevanja, prve svađe, rastanka i pripreme za večnost i onoga što dolazi nakon večnosti.

Autor nam daje dokaz da postoji jedna večna i neprolazna ljubav koju je posvetio svojoj voljenoj i svima nama koji je slavimo kao smisao i jedini uslov kvalitetnog postojanja. U ovom amfiteatru duše u kojem stih zavodi ljubav, želim vam od srca da pronađete onaj, vama najlepši i prepoznate u nekom od njih i svoju.

4. POGOVOR iz zbornika Kapi slobode

О зборнику „Капи слободе“ – импресија једне песникиње

Зборник „Капи слободе“ је књига поезије у којој су сакупљени стихови расути у капима који заједно чине драгоцену и вредну кишницу.

Кишне капи симболизују живот, у нашој књизи поезије, сабран у порукама, које имају за циљ да оплемене живот, да свакодневницу одбране од суровсоти тешког живљења,  врате у машту, али и критикују, оперу бол, сузама очисте тугу, молитвама призову

дугу, замисле срећне тренутке, нахране душу гладну доброте и топлине, покрену нешто ново, забораве старо.

Зборник је састављен од песама, које сте одабрали у једном тренутку живота који је на вас оставио утисак, а ви понесени тренутком записали своје импресије, с намером да оставите траг и заокружите једну животну целину својим исказом. Песник када на папир изнесе своју тугу, срећу, он тада очисти своју бол, избаци патњу и може да крене даље у живот, да сакупља нове капи, којима ће испирати тугу.

Ваше песме у овом зборнику су ту да нас припреме на један велики пљусак који ће пробудити нашу савремену књижевност, а коју стварају управо аутори новог доба. Покушај да се окупи авангарда, како српског песништва, тако и песника из читавог

региона резултирала је објављивањем овог зборника у којем су сви једнако вредни и имају свој стих, своју прилику да њихове поруке прочитају многи и обогате свакодневницу.

Песме које су одабране за зборник „Капи слободе“ имају своју слободу стиха, изражаја, од тема које су животне, љубавне, социјалне до оних духовних. Управо слобода  различитости чини „Капи слободе“ универзалним зборником. Мотиви су различити, теме другачије, а увек оне вечне описујући љубав мушкарца према жени, љубав жене према мушкарцу, упоређују, понекад ироничне, пуне сарказма и критике новог доба, времена у којем живимо и Као уредници овог зборника имали смо намеру да расуте капи сакупимо на једном месту, као вредну кишницу која ће напојити душу, како ауторима тако и читаоцима. Песници у зборнику немају узора, не копирају и не одричу се сопствене природе и не запостављају своју личну оригиналност ни аутентичност. Они се не везују за моделе. Пишу својим стилом, слободним или везаним, римом или без риме, дајући ритмичност и посебан сензибилитет баш као и капи кише које када падају на плочнике, остављају трагове у свом сјају и чине улице свечаним, као за празничних вечери. Зашто смо назвали зборник „Капи слободе“? Слобода је скупа,

понекад горка, плаћа се, непроцењива је, вреди, боли, засићује,  гради се, руши се, затвара у риму, лети у слободном стиху.

Слобода је често и готово увек борба између добра и зла, вечити мол у љубави, ритам туге који плени заводећи, река која надире, море које се подиже у олују, ветар који разбија бол. Наши аутори шетајући улицама по киши, дозивају инспирацију

и надахнуће романтичарским илузијама, виђењима света очима песника, одакле се рађају најелпше сли ке и пејзажи, најтужније љубави које описују растан ке, стрепњу у састанку и чине живот драгоценим и скупим, управо као слобода за коју је ветар симбол, јер се не може зауставити.

Тако и у овом зборнику ваше расуте мисли, сакупљене су капи по свечаним плочницима у ноћи, чекају слободу жудно, тражећи у љубави, патњи и љубомори свој пут, чекајући у чежњи, испраћајући тугу у пустињу душе, сахрањује када умире и слави

док се рађа. Љубав као најлепша тема и када, оплемењуе кроз све своје сегменте живота, од усхићења до бола, од невере до преваре, од заљубљивања до вољења, осећаја који непоновљиво обузима када живот претпоставиш љубави и одредиш је као

смисао.

Песме су капи, сакупљене у јесењем лишћу, по парковима у којима се љубе они о којима песници пишу. Вера и нада која  окупља око себе и проналази изгубљене светлом које им пружа у свитањима и заласцима сунца, тражења и налажења пута и правца, заблуделима и изгубљенима у животу отвара прозоре.

Свака кап, један стих, сваки стих једна порука којом су наши аутори песмом обогатили ову књигу стихова, послали сведочанства једне импресије која се родила и догодила у трен утку или песма као резултат преживљеног, сећања да га краси, богатством

садржаја и форме, решени да браните слободу свог сти ха, да дате подршку и пошаљете поруку у пренесеном значењу.

Песник изражава своју личност и осећања која прате песничке слике, пејзажи, хиперболизација осећања, музикалност стихова, симболизује борбу против стега, жанрова. Овде доминирају кратке песничке форме, а тема је љубав или критика живота, времена у коме живимо, туга због неузвраћених љубави и многе друге сентименталне теме и судбине које се прожимају и крећу песничким стазама.

Може ли поезија променити свет? Како песник види тај свет око себе, како га доживљава? Емоције су надмоћне у поређењу судбине са Прометејевом судбином и мисија је таква. У потајној жељи да књижевна авангарда данас постану једном записана

имена у хисторији, да буду предмет препирчавања у кафанама београдске боемије, песника који пишу носталгијом живећи у расејању, у вечитој чежњи за повратком, као и песнике из других република бишве Југославије, који када запљусну стиховима,

подаре пљусак лепоте, ослобађања душе и спајања једних са другима у овом зборнику, који представља расуто, што треба сакупити на једно место и сачувати као успомен у на једно време, које ће у вечности остати забележено.

Moja recenzija za roman "Sara" Miroslava Lj. Rankovića

Zorica Tijanić: „Sara - roman o Beogradu“, o romanu Miroslava Lj. Rankovića

Promocija prvog romana slikara, fotografa i pisca Miroslava Lj. Rankovića održana je nedavno u Kući Đure Jakšića. Ranković, ovaj put u ulozi pisca uspeva da dočara boje voljenog grada prikazujući život srpske emigrantkinje Sare, koja se vraća u Beograd privučena jakim korenima. O knjizi su govorili novinar i publicista Zoran Lj. Nikolić, Zorica Tijanić, pesnikinja i pisac, i Blaga Rupić, lektor knjige. Miroslav Lj. Ranković je rođen 1970. godine u Beogradu. Do sada je objavio knjigu priča „Grad koji je sačuvao dušu“. Autor je pozorišnih komada: „Intervju bez povoda“, „U ime naroda“ i „Povratak“, jedne zbirke pesama  u pisanom i audio izdanju. Bavi se recitovanjem poezije. Do sada je snimio preko sto recitala velikana svetske poezije. Izlagao je više puta kolektivno i samostalno, a njegove slike i fotografije se nalaze u mnogim kolekcijama.

Prvi roman slikara, fotografa i pisca, Miroslava Lj. Rankovića, nakon objavljene knjige priča „Grad koji je sačuvao dušu“, „Sara“ je emotivna priča o devojci čiji su roditelji svojevremeno emigrirali u Kanadu. Nakon završenih studija, Sara se vraća u Beograd zbog nasledstva, koje joj baka ostavlja u nadi da će odlučiti da ostane. Grad, stan i bakino pismo u njoj bude snažna osećanja, sećanja na mesto rođenja, prijatelje, detinjstvo i odrastanje koji su ostali duboko urezani u njenoj svesti. Grad koji je prima u zagrljaj ima posebnu magiju i ona odlučuje da ostane i započne svoj život, na mestu gde se život njene bake završio. 

Zašto sam nazvala ovu malu recenziju „Roman o Beogradu“? Razmišljala sam dugo i ništa mi nije delovalo prikladnije. U knjizi se dogodio čaroban spoj književnosti i slikarstva. Roman jeste o Sari, ali zapravo negde osećam i na stranicama knjige doživljavam Beograd u ulozi glavnog junaka, kao „Grad koji ima dušu“, grad oko kojeg se centralna radnja odvija. Kao što je u romanu Ive Andrića „Na Drini ćuprija“ najistaknutije središte i simbol dešavanja – most, ovde je Beograd, kao grad istaknut i to na neki način „Saru“ svrstava u tip romana hronike, pisan na osnovu istorije i tradicije.

Mnogi će se prepoznati u simbolici glavne junakinje, oni u čijim su uspomenama ostale duboko urezane slike detinjstva i običaja koje njihovi roditelji nisu mogli da neguju daleko od matice. To što joj baka ostavlja stan, ima duboku simboliku i želju da se vrati korenima. S druge strane, roman je ipak jedna veoma moderna ljubavna priča ukomponovana s tradicijom. Pisac nam otkriva značenje krsne slave i mnoge lepe prizore koje Beograd nudi. Vodi nas u manastire, na izletišta, u mesta koja smo zaboravili zbog trke za egzistencijom i prezaposlenošću, navodeći nas da zastanemo, oslušnemo svu tu lepotu koja pored nas čeka da bude primećena i da nam nahrani dušu.

Sara u svojim šetnjama otkriva lepotu i nadoknađuje sve ono propušteno odrastajući u dalekoj Kanadi. Zašto Kanada? Hladna i daleka, nasuprot toplini Beograda, i njegovih stanovnika koji se raduju malim stvarima, uvek raspoloženi za prijatan razgovor, neposredni i otvoreni, u pokretu. Njegove ulice su uvek prepune ljudi, a oni susretljivi i spremni da pomognu.

Iako neko ko je situiran, Sara je skromna i jednostavna devojka, koju raduju sitnice i uživa u malim prijatnostima. Okom umetnice pronalazi svuda lepotu, iz koje crpi inspiraciju za kreacije koje stvara.

Miroslav Lj. Ranković, slikar i fotograf u ulozi pisca uspešno dočarava emotivnu priču čija je poruka duboka. Naizgled, iako sve deluje savršeno u Sarinom životu, nasledstvo i obrazovanje, njoj ostaje da pronađe smisao u životu i da se izbori za svoju egzistenciju i karijeru. Kao i većina mladih koji traže ljubav i posao, i sama je orijentisana je ka tome. Tu i jeste jedna od poruka koju roman nosi, imati hrabrosti i napraviti presek u životu, hrabro započeti novu priču, bez podrške, izboriti se za svoje mesto. Ona je puna samopouzdanja i traži svoj put kucajući na mnoga vrata, koja joj se i otvaraju, što je još jedna poruka ili pouka iz Evanđelja.

Ljubav je tema knjige od samog početka. Pristuna je u svakom slovu knjige, od malih trenutaka i mirisa jutra do kasnog predvečerja. Sara uživa u prvoj jutarnjoj kafi, šetnji, doručku, ume da obogati svaki svoj deo dana. Buni se protiv hladnoće u odnosima s ljudima. Tu je pisac zagrebao po površini problema u muško-ženskim odnosima, što je danas veoma kompleksna tema u smislu otuđenja i prepreka da se tradicija braka nastavi. Ona primećuje da nema mnogo parova na ulici: „Često je posmatrala zaljubljene parove u šetnji i kafeima. Primećivala je nedostatak pažnje, grubost i činjenicu da ih je veoma malo. Devojke su uglavnom sedele same kao i momci. Bile su veoma privlačne trudeći se da oskudnom garderobom istaknu svoje atribute, a momci su delovali potpuno nezainteresovano za njih.“ (str. 29) Takođe ona je modni dizajner i primećuje način odevanja, boje i druge modne detalje.

Vremenski okvir radnje romana odvija se u poznu jesen, za mene najlepše godišnje doba u Beogradu, iako grad u bilo kom godišnjem dobu ima poseban kolorit; u jesen obiluje paletom zlatno-žutih i crvenih boja. Fascinirana lepotom Beograda, svoje šetnje provodi u botaničkoj bašti, ispijajući kafu u „Znaku pitanja“ na Kosančiću, zatim u „Maderi“ i tako dalje. Pisac nas vodi neprekidno u obilazak grada. Ulaskom u proleće, grad poprima posebne mirise i pleni lepotom, koja je opevana u mnogim stihovima pesnika.

Jedan od opisa: „Proleće je već otvorilo prve pupoljke i listove drveća. Grad je poprimio sasvim drugačiji prijatniji miris. Šetnje botaničkom baštom pretvarale su se u posete galeriji prirode koja je svakodnevno menjala postavku novim bojama cvetova i mirisa. Iz jezerceta japanskog vrta izranjali su najpre pupoljci a zatim i predivni cvetovi lokvanja oko kojih su plivale crvene ribice i poneka kornjača. Često je viđala fotografe kako snimaju zaljubljene parove pred venčanje....“ (str. 70). „Odlučila se za rutu pored Dunava oduševljavajući se pogledom... Crkvice pored kojih je prolazila bile su obnovljene, bogato ograđene i prošarane raznobojnom opekom.“

Radnju romana prati opis predela, koji nam dočaravaju priču i željno iščekujemo nastavak. Roman se čita u jednom dahu. Pisac se čitaocu obraća iz perspektive ženskog lika, kao pripovedač i to veoma uspešno, izbegavši zamke patetičnosti ili sladunjavosti. Njegova potreba da nas prošeta po Beogradu i njegovoj okolini na neki način daje romanu putopisni karakter iako je delimično autobiografska priča njemu posebno bliske osobe. Vera i tradicija se takođe prožimaju u opisima manastira koje Sara obilazi. Ljubavna priča, pre svega, sa elementima nostalgičnosti, ima poruku za sve one koji su daleko od rodnog grada, koji su otišli i koji mu se uvek vraćaju, da je Beograd grad otvorenog srca i da se u njemu uvek može pronaći ljubav i smisao života. U jednom od svojih intervjua Miroslav Lj. Ranković je izjavio da je njegov zadatak da svetlošću opiše lepotu Beograda. Moglo bi se reći da mu je to u potpunosti uspelo u ovom romanu.  

Miroslav Lj. Ranković iza sebe ima objavljenu knjigu priča „Grad koji je sačuvao dušu“, a „Sara“ je samo očekivani nastavak i priča pretvorena u najsloženiji prozni oblik - roman. Knjigu toplo preporučujem svima koji žele da provedu predstojeće jesenje večeri „šetajući sa Sarom“ kroz voljeni grad. 

Moja recenzija "Priča iz beogradskih dvorišta" Miroslava Lj. Rankovića

Мирослав Љ. Ранковић

„Приче из београдских дворишта“

Драга децо, родитељи, маме, тате, тетке, ујне, баке и деке, васпитачице, учитељи, све вас лепо молим да искључите своје мобилне телефоне, ставите наочаре (уколико су вам потребне) и у руке узмете књигу „Приче из београдских дворишта“ и уроните у неки други свет у којем ћете доживети тренутке које ћете памтити, као што и ја памтим „Приче из давнина“ и увек се враћам у детињство с привилегијом да живим у времену у којем год пожелим и када год то пожелим. Довољно је испружити руку ка полици изнад кревета и отворити странице на којима су оживеле авантуре „Дечака и облака“, „Позоришта и лутака“, „Београдских змајева“ и других пустоловина описаних у причама.

Осећај када „змај од пера“ пише за децу причу о змајевима ствара чаробан призор који је сан сваког дечака у свим земљама света и у процесу одрастања.

Немогуће је да Мирослав Љ. Ранковић не прошета Београдом, оком сликара не завири у лепоту природе и то дочара својим пером којим пише и оставља не само слике, већ и писане трагове деци из свог срца, поклањајући им оно најлепше: чистоту, невиност, лепоту доживљаја у свим годишњим добима, бојама и мирисима. Његове се приче крећу у времену од михољског лета, преко зиме па све до пролећа. Својим пером распростире златножути тепих од шушкавог лишћа по којем корачају најлепше стопе: дечије.

Уводећи нас у свој доживљај детињства започиње причу о дечаку и облаку. У њој је сажето све оно што једно дете може доживети сањајући на јави. 

„Тротоари се на неколико недеља претварају у чаробне тепихе од лишћа а

травњаци у парковима у налазишта кестена и шишарки...“

„Баш око Михољдана и сам ваздух у Београду постане некако мање

влажан и више прозиран. Поглед пуца  даље и јасније па је са неког од

видиковаца могуће упознавати град на сасвим другачији начин.“

Непрегледна је дечија машта, коју и сам писац у себи носи. На корицама књиге је порука: „За све млађе од 107 година или оне који се тако осећају“. Тиме је све речено. Љубав у срцима не стари. Детињство је оно што нас прати до саме старости. Наша деца, касније унуци, а ако имамо среће и праунуци, вечно нас одржавају младима. Дух никад не стари, и уз приче Мирослава Љ. Ранковића не можемо да остаримо. Он ће нас расанити, одвести на Авалу, не било којим превозним средством, већ путем облака на лепршавом сну. Пустиће змајеве. Повешће Зорана и Горана у необичну пустоловину. Са њим ћемо одгледати театар лутака у београдском дворишту. Можда ће подстаћи дечаке и девојчице да оставе на тренутак мобилне телефоне и андроид игрице и врате се својој суштини, потреби да испоље своју креативност и да заслуже аплауз - уживо. Да буду судионици живота, а не да га посматрају преко телевизијских екрана или компјутера.

Дворишта о којима пише, некада су била пуна дечијег смеха, који полагано јењава. Девојчице које облаче лутке, глумећи им маме или тетке, цртају и боје у блоковима, играју се школице или на ластиш, дечаци који трче и измишљају пустоловине и авантуре као да улазе у историју прошлог века.

Мирослав пише: „Чудна су та београдска дворишта баш као и њихови становници?. Можда је и Ваше двориште слично овом? Можда се у њему крије неко ко би Вас могао научити или неко кога би Ви могли научити? Пажљиво посматрајте и слушајте па ћете у њему можда открити и временску машину? Верујте у овом нашем Београду баш све је могуће нарочито док сте деца!!!!!!!!!“

„Зимска прича“  нас води у авантуру дечака из Синђелићеве улице, који је уместо да тугује што нема санке да ужива у снежним радостима, успео да сам од старих девених наћви направи себи санке, показујући да жеља рађа креативност  и увек је продукт успеха.

„Тако је то

када радост покрене

моћ дечијег ума

тада и трава може да постане шума!“

Након „Зимских чаролија“ води нас у Краматину улицу, на реку и на велики летњи распуст. Деца која расту у Београду имају срећу да живе на две реке. Актери ове авантуре су деца из Земуна, која су измаштала и успела да направе свој брод и отисну се све до Лида у авантуру, коју родитељи нису благонаклоно поздравили.

У „Царству природе“ ужива дочаравајући нам богатство крошњи:

„Становници крошњи срећног дрвећа су  веверице, врапци, голубови, гугутке, косови, фазани а и много врста инсеката укључујући осице и пчеле. Много дана на њима се чауре и ларве које на крају свог пута постају лептири дивних боја као и пужеви који просто љубећи кору путују до свог места.“ доказујући да на сваком месту можете да уживате у природи.

У претпоследњој причи ове богате догађајима књиге несебично нам поклања змајеве, описујући лепоту и слободу лета. Сан је сваког дечака, касније и човека, да осети слободу, а то је симболика коју змајеви представљају вековима и у свим земљама света.

У реченици „Прво полетање изазива такав налет емоција у дечијем телу да га је немогуће описати речима.“, опис је усхићења и радости која се рађа приликом пуштања змајева.

„Дивни су тренуци у којима деца посматрају лет свог змаја у јату осталих. Чаробни призори који се настављају у сновима и машти понекад и деценијама пратећи дете како одраста, сазрева и постаје човек па и деда који ће неку другу децу учити овој вештини.“

Из сваке приче можемо извући поуке, што књизи даје и едукативни карактер. Оно што посебно ову књигу чини пријемчивом и незаобилазном у свакој полици, руци, дечијем вртићу или школи јесте прича о Светом Николи, која на посебан начин као круна овенчава хришћанским поукама.

Затворивши последњу страницу књиге, на тренутак сам пожелела да се вратим у детињство, да пресвучем луткице, да се попнем на таван у поткровље своје куће и пронађем времеплов, да одиграм представу, добијем аплауз, отиснем се у пловидбу бродом заједно са дечацима и поздравим капетана, заљубим се, да направим и ја своје санке и спустим се с неког београдског брежуљка. Змајеве не умем да пуштам, али ћу радо свом сину направити змаја и уживати у његовој срећи.

Зато вас још једном молим, угасите ваше мобилне телефоне на тренутак, па пред спавање, уместо андроида, узмите приче и запловите, а ујутру када се пробудите сви заједно, уживајте једни у другима у свету у којем ћете сами одређивати правила и учинити вашој деци детињство незаборавним.

 „Приче из боеградских дворишта“ најтоплије и најсрдачније препоручујем као чоколадно млеко пред спавање, као прање зуба и јутарње умивање у којем ћете отворивши корице ове књиге отворити прозоре Сунцу.



MOJA RECENZIJA KNJIGE FRANJE FRANČIČA


http://konkursiregiona.net/zorica-tijanic-kratka-proza-franje-francica-ma-bice-sve-u-redu/

Ne menjaj svoju prirodu. Neki jure za srećom, drugi je stvaraju. Kada ti život stvori hiljadu razloga za plakanje, pokaži mu da imaš hiljadu razloga za osmeh.

 Meša Selimović

Priređujući priče Franje Frančića „Ma biće sve u redu“  imala sam čast i privilegiju da sarađujem sa umetnikom koji otvoreno živi svoju poeziju života ne plašeći se snage reči kojom deluje. Odrastajući sa animozitetom prema svemu što je nepravedno, borio se i bori se sa vetrenjačama kao Prometej što ga izuzima od mnogih. Sam način njegovog života ga čini jednostavnim i jedinstvenim u sazvučju sa prirodom kojoj pripada kreirajući svoj svet u najlepšim predelima Istre. Stoga je sasvim razumljivo da je njegova i poezija i proza specifičan izraz umetnika kojem je stalo da se vreme i svet promene na bolje. Otuda i naslov „Ma biće sve u redu“, imperativ je njegovog postojanja u kome se s poštovanjem odnosi prema ljudima svih životnih doba, osvešćen da svi prolazimo isti put. Na tom putu ne okleva da kaže ono što misli i to, pravo u lice, bez obzira na posledice.

U pričama „Ma biće sve u redu“ kreće se između najnežnijih i najsirovijih, brutalnih scena, težeći čistoj i beskompromisnoj emociji – ljubavi, od deteta do žene, ocrtavajući sećanja koja ga vraćaju u detinjstvo. Priče su  ulančane, nižu se ili kotrljaju od leptira do samoće, zaustavljajući vreme u osami. Ume da živi samoću, a ume i da podeli osećanja, i opet i uvek vraćajući se u detinjstvo koje mu je ostavilo dubok trag na duši. Njegovo odrastanje se odvijalo u uslovima koji su mogli jedino da ga održe u nadi i veri u bolje sutra. Njegovi likovi su često na marginama društva i koliko god više težili harmoniji i ljubavi, to se više susreću sa karikiranim izrazom ljudske animalnosti, tonući u nihilizam, koji je odgovor na frustraciju.

Pod uslovom da je čovek enigma, postavlja se pitanje, kako mi uopšte znamo kako čovek izgleda i spolja i iznutra. Putem manifestacija ponašanja koje nam Franjo slikovito opisuje otkrivamo i najniže i one najviše ljudske porive i načine na koje se mogu izazvati u različitim situacijama u koje postavlja svoje likove. Filozofsko pitanje postojanja maestralno dovedeno do savršenstva, predstavljeno u svim oblicima života putem priča, Franjo nam otvara i daje mogućnost da sami zaključimo čitajući iznova i vraćajući se na početak. Kratka proza koju pred sobom imamo obojena je njegovim poetskim i pesničkim izrazom, što joj daje visok umetnički senzibilitet, sa mnogo dramskih elemenata koje delo čine dinamičnim i pre svega originalnim.
Celokupno književno delo Franje Frančića i on sam kao književnik i umetnik, a pre svega čovek kojem je stalo, izazivaju duboku emociju i  potrebu za preispitivanjem života, njegovog smisla i besmisla. U tom traženju odgovora polazi od svih vidova ljudskog i onog manje ljudskog. Opravdanost postojanja za njega je omeđeno privremenošću, a u njoj nagrada ili kazna  – postojanje.

Zorica Tijanić

U Beogradu, 11. januara 2016. godine

Recenzija knjige Kutija ljubavi, Helene Himel

Osvrt na priče iz „Kutije ljubavi“ Helene Himel

„U ovom svetu samo ljubav zaslužuje baš sve. Ostalo nema nikakve logike.„

Paulo Koeljo

Kada sam počela da iščitavam priče iz Helenine kutije ljubavi, pomislila sam isprva, koliko imam sreće, kada je meni dato da o njima nešto i napišem. Ponovo čitam i shvatam da sve ono što ću napisati, tako je malo u odnosu na to šta ćete osetiti i doživeti kada budete uzeli u ruke ovu knjigu. Poteći će vam i poneka suza, a to je dobro, jer suze čiste i bol i dušu, i verujte mi, nakon toga nećete više biti isti.

Helenu sam prvi put upoznala u jednom, neobično lepom dvorištu, u predgrađu Zemuna. Čitala je jednu od svojih priča, i delovala kao neko ko dolazi sa druge planete, sa ciljem da podseti ljude na dobrotu. Bila je to privilegija, kao što je i ovo sada, biti u prilici i zabeležiti impresije o onome što me je dirnulo u srce, dok sam šetala po stranicama, sa kojih osećam samo čistu ljubav, toplinu, plemenitost i mudrost.

Ono što Helenu pokreće, jeste ljubav, ali univerzalna, čista ljubav prema čovečanstvu. Odnos poštovanja prema ličnosti, razumevanje ljudske prirode i ono što malo njih u sebi nosi, a što lagano išćezava, a to je milosrđe.

Veći deo priča koje su preda mnom, a uskoro i pred vama su nagrađivane, objavljivane u mnogim književnim časopisima i portalima, sada po prvi put sabrane u predivnu knjigu, kreću na putovanje, verujem i oko sveta. Neka se pripreme na to da će biti i prevođene i prepričavane i ponovo objavljivane još dugi niz godina.

Šta je to u njima tako posebno?  Helena, koja je udahnula život i svetlost u najobičnije životne situacije, koristići vešto rečenice, duge i kratke, dijaloge, postavljajući pitanja i odgovarajući na njih.

Helena bira da „Vilenjacima“ započne svoje pripovedanje. To nije slučajno, jer Vilenjaci su veoma važni. Otkriva nam da su upravo oni odavno smislili pravo ime za Ljubav.

Kroz priče se prožima i doza duhovnosti, humora, pa nas vuče na čitanje, interesantna i bliska u temama kojima se bavi. Pokrećući filozofska pitanja života, daje nam tradimenzionalne odgovore u kojima definiše ljubav u svim njenim oblicima. Priče imaju elemente dramskog, a dijalozima postiže dinamičnost i već vidim neku od priča, koja se na pozornici izvodi kao duo drama.

Ispred nas postavlja obične životne situacije, podižući ih na viši nivo, iznad banalnosti, pokazujući da je uspela da razume i da se ne miri sa postojećim, već želi da se bori za bolje i da neće odustati.

 „Čokolada“ i „Sladoled“ su priče iz kojih ćete otkriti da mnogo toga lepog možemo pronaći u „malim stvarima“. I taman kada ste pomislili da ste sve razumeli, da je sada sve savršeno, ona nastavlja dalje, i verujte mi na reč, da će vam to delovati potpuno u redu, kada zatraži:

„Jednu zvezdu, molim“.

I onda počinje u vama da se budi nežnost i već ćete imati osmeh na licu, jer kreće Manifest ljubavi u priči „Uz 14 osmeha do sreće“, gde ćete videti da sreća prati hrabre i daje nam recept, koji obavezno zapišite i nosite svuda uz sebe, jer zatrebaće vam sigurno, a obavezno ga podelite i sa prijateljima.

Osetićete zaista sreću i uz miris kafe, obratiti pažnju na ljude s kojima se svakodnevno srećete u tramvaju, na ulici, a ne primećujete ih. Kako bi bilo da se osmehnete umornoj prodavačici na kasi. Kiša vam neće biti neprijatna, već ćete uživati plešući pod kapima. Zbog kolača vas neće gristi savest, jer njeni kolači mirišu na ljubav, i nemaju kalorije.  

Ako ste zaboravili na komšiluk, Helena nije. Njen komšija takođe ne zaboravlja da čestita rođendan. Neće nam dozvoliti da zaboravimo prvi poljubac. Izvešće nas i kada smo neraspoloženi u večernju šetnju - korak po korak.

Uči nas Helena da život i sreću grade najobičnije male, a tako važne stvari, a jedna od najvažnijih je osmeh koji nudi potpuno – besplatno.

Ona ima recept za ljubav i sreću. U svakoj priči je po jedan za prevazilaženje straha. Za veru u bolje, za podsticaj i podršku koja će pomoći u sticanju samopouzdanja, danas toliko potrebnog. Helena nam u ruke daje kompas, da se ne izgubimo. Uči nas da verujemo i to tako sigurnim rečima.

Ja počinjem da joj verujem i ne plašim se više toliko ljubavi. Osetićete kada je pravi trenutak. Baš sada i uvek.

„A ljubav može li ona pobediti strah ?

Ona je najveća ljudska hrabrost. Svakodnevno

mu se suprotstavlja. Opire. Bori. Ali i čeka.

Pravo vreme. Pravi trenutak. Možda baš sada.

U prošlosti. A ljubav može li ona pobediti strah ?

Ona je najveća ljudska hrabrost. Svakodnevno

mu se suprotstavlja. Opire. Bori. Ali i čeka.

Pravo vreme. Pravi trenutak. Možda baš sada.

U prošlosti.“

U priči „Iluzija“ će vas, uz pomoć slika, odvesti u ambijent gde ćete se prepustiti magiji muzike uz Koenove ploče, miris bombonjere sa staklenog stočića. Mirisaće košulje boje cimeta. Odvešće vas na mesta traženja, lutanja kroz metroe koji su „mesta kratkih uzdaha“ i bezbroj drugih slika koje grade atmosferu i ambijent satkan od čestica ljubavi.

Čini mi se da bi se od njih mogao napraviti kratkometražni film koji bismo gledali s nekim dragim ljudima na matineu i nakon toga bi prijala topla čokolada uz koju bismo mogli da pričamo o impresijama. Ujutru bismo, još uvek pod utiskom, bili spremni da sednemo na „stepenice na kojima se obične donose važne odluke“.

Prošetala nas je Helena sitnim koracima po savesti, upitala i preispitala. Sela je sa promrzlom devojčicom da  zasvira gitaru i osvestila nas da je hrabrost kada se sam boriš za poštenje i da je „dobro kada nije gore“. Podsetila nas je na radost davanja u priči u kojoj dečak pomaže prolazniku, dok ostali okreću glavu. Helena je neko zbog koga nam neće biti svejedno da ovaj život provedemo okrećući glavu od tuđe patnje, bola i nesreće. Izvući će iz nas i ono malo zrno humanosti. Naučiti nas da suze nisu sramota, već olakšanje. Da je ravnodušnost smrt duše.

U njenim pričama likovi su obični, mali ljudi u svim dobima života, od deteta do starca. Tema je Ljubav u svim oblicima ali ona prava, hrišćanska - univerzalna. Podseća nas da ćemo svi jednom biti stari, isto kao što mladost ne trpi čekanje, ona će nas zaustaviti, naterati da gledamo njenim očima i očima mnogih drugih, zbog kojih se vredi boriti da ovo društvo bude bolje i humanije.

Kroz priče upoznajemo Helenu, kao devojku kojoj je stalo, a s njom i njene svakodnevne destinacije. Kao apsolventa istorije umetnosti, nekog ko je izabrao da mu poziv bude ljubav i lepota, ona ulazi duboko u suštinu života.

„Intro“ je njena priča kojoj dajem primat i koja je za mene odgovor na mnogo toga što stvara nemir, ono što od iskona i u beskraj ponavljamo boreći se u sebi, ulazeći u svoju suštinu i izvan nje sagledavajući, delujući u jednom krugu, u kojem se krećemo ulazeći, izlazeći u sopstvena razmišljanja i ponovo natrag, u beskraj dubine.

„Intro. Bližnjih. Tebe. Mene. Svih nas. Tišina. I ona nadljudska moć. Smeh. Kao reakcija na sad. Ovo. Sve između nas. I glas. I pogled. I pozdrav. I tiho zatvaranje vrata. I izlazak. I priželjkivanje povratka. I mogućnost za delovanje. I isprika. I nov korak. I opet intro.“

Zatim sledi vožnja taksijem u kome ćemo sazanti da treba pratiti znakove na putu i stati samo onda kada je to potrebno, i to zbog ljudi koje volite. Ohrabriće nas da nastavimo dalje i nakon razočarenja. „Pismo za Liz“,  koje oživljava magiju. I obavezno spremite paketić maramica da obrišete suze koje će vam krenuti kada budete čitali priču „Kupi mi čokoladu“. Veštinom pripovedanja je uspela u samo nekoliko rečenica da sažme suštinu odnosa roditelja i deteta. Dečiju bezazlenost i roditeljsku brigu, greh i pokajanje. Kao „moderna pepeljuga“ Helena je savremena spisateljica, a njene priče emotivne crtice, koje tematikom podsećaju na priče Ivana Cankara i Anotana de Sent Egziperija.

Ulazeći hrabro u dubinu, otkriva smisao života kao temeljno filozofsko pitanje koje usmerava prema oblastima koji se bave verom, religijom i etikom, nudeći odgovore koji pokreću nova ili druga moguća pitanja.

Tajni sastojak ovih priča jeste osmeh, i to potpuno besplatan. A ako budete imali prilike da upoznate Helenu, videćete taj osmeh na njenom licu koji je neodoljiv, baš kao i priče koje sam imala prilike da pročitam i da zahvaljujući njima, postavim sebi mnoga pitanja o životu i njegovom istinskom smislu. Da li smo dovoljno hrabri da pustimo ljubav u naša srca ili da je sačuvamo u kutiji, koju ćemo samo povremeno otvoriti i to za nekog posebnog. Takve su i ove priče, blago iz kutije, naizgled obične, male, obavijene mašnom, a unutra prava dragocena i beskompromisna, prečišćena ljubav, darovana sa 14 osmeha.

U današnjem vremenu, u kojem smo preplavljeni knjigama pozitivne psihologije, obuzeti traženjem smisla života, priče iz „Kutije ljubavi“ će vam biti sasvim dovoljne da promenite način razmišljanja i obogatite svoj život, oplemenjujući ga dragocenim porukama iz naizgled, sasvim običnih priča.

Zorica Tijanić, mst.sc.

Recenzija knjige poezije Marine Milosavljević

Dodir duše Marine Milosavljević

„Ko gleda izvan svog srca – sanja.
Ko gleda unutar svog srca – budi se.“

                                 Karl Gustav Jung

 „Dodir ljubavi“ pesnikinje Marine Milosavljević je pravi naziv za njenu novu, drugu po redu knjigu poezije. Na svakoj stranici knjige se oseća dodir kojim miluje. Ponekad je to lahor, ponekad bura osećanja, a ponekad se može osetiti miris daljina i nežnosti kojima privlači i čežnjivo zavodi. Marina u ovoj knjizi sastavljenoj od 126 pesama predstavlja ženu koja ume da voli bezuslovno i daje sebe svakim atomom svog bića, dirajći svojom poezijiom ravno u srce, milujući dušu. Za nju je pesništvo i život i igra kojima se prepušta beskompromisno. Vođena nestašnim željama, kako to u prvoj i naslovnoj pesmi kaže:

„Vodi me želja nestašna,
da želju utisnem u gnezdo galeba,
dok smišljam novi stih o tebi“

i započinje ples uz muziku koju stvara melodičnost njenih stihova.

Marina stihuje o česticama ljubavi, vodi nas kroz želje, zavodeći ljubavnom igrom. Ne stidi se da „zaplače“ kad je povređena, ali ume i da oprašta, jer voli i ne odriče se svoje ljubavi ni po koju cenu, već se bori da zadrži ono za šta smatra da je vredno. Njene pesme nisu čedne, naprotiv, ona se ne stidi žene u sebi i ističe je kao predmet obožavanja što pokazuje u pesmi „Njeno ime je Žena“. Otvoreno progovara strašću. Senzulanost koju nosi u sebi oseća se u svakom stihu, u svakoj strofi. Njena je poezija iskrena, u njoj otkriva istovremeno i ranjivost i snagu žene, nežnost i strast, ali i toplinu davanja. Progovara dušom, ostavlja otiske strasti i tuguje kad je razočarana. Ona se ne preispituje. Jednostavno voli.
Marinina poezija pripada ljubavnoj lirici, kao izraz poetskog senzibiliteta. Odlikuje se melodičnošću. Puna je pesničkih slika kojima dočarava interakciju dva bića koja se vole, svađaju, ostavljaju jedno drugo, susreću se i rastavljaju. Ključne reči ove zbirke poezije bi bile dodir, duša, daljine, susreti, zagrljaji, nemiri. Prepuna čulnih senzacija, intrigira temama daljina, zabranjenim ljubavima, uvek na granici mašte i jave, ostavljajući nam tako prostor da sami zaključimo koga ona to voli, koga čeka ili sanja, sa kime bi da poleti, jer ne dirajte joj krila. Ona leti u pesmama, daljine joj nisu prepreka da bi volela.

„Potraži me u bliskosti želja 
i iluzija, tvoja sam stvarnost 
i potreba, ti moja ljubav, 
voli me, samo mi ne diraj krila, 
pusti da slobodno letim, 
i imaćeš me zauvek.“

Oslobođena rime i metričkog zakona, potpuno spontano, nezaustavljivo stvara pitku poeziju. Njena je inspiracija nepresušni izvor iz njene sopstvene duše. Prepuštajući se nabujalim rečima prenosi svoje impresije nižući stihove sasvim jednstavno, koristeći poređenja i ostale pesničke slike da bi dočarala priču. Ona je na taj način oslobodila i stih od ustaljenih ritmičkih obrazaca.
Marinina poezija je prepuna nežnosti koju preslikava u pesmama „Hodaš mi dušom“  i „Nežnosti moja“ gde najbolje iskazuje osetljivost, povredljivost i bol kada joj osećanja nisu uzvraćena, pokazujući tako razočarenje žene koja bezuslovno pruža ljubav. Pokazuje kako je nežnost iznad strasti i kako rađaju jedna drugu.

„U mojim očima si, 
u mojim daljinama, 
u svetu kroz kog gledam, 
u mojim godišnjim dobima, 
u promeni raspoloženja, 
u inspiraciji, u ispunjenoj želji, 
bolu koji donosi čekajuća tišina.“

Potom pesma „Čitač duše“ gde ljubav podiže do granice prosvetljenja, jer za nju je ljubav nešto najuzvišenije u smislu svetosti.

„duša je uznesena, 
u pronađenoj želji 
žena postaje 
tvoja čežnja, 
bdenje, milost i spas, 
dragi kamen života 
zablistalog u zagrljaju 
prosvetljenih snova, 
tvoj čitač duše“

Pesma „Snaga ljubavi, eleksir života“ u samom nazivu govori o tome šta za nju ljubav znači i kako na nju deluje. Ona će dodirnuti snove na javi, usnuti voljenog muškarca, čekaće ga, zgaziće ponos jake žene i oprostiće, puna topline pokazujući tako svoju snagu. Marina Milosavljević je moderna, obrazovana žena, koja hrabro napušta tradicionalnu žensku spisateljsku poziciju sentimentalne i preterano romantične žene. Posebnost Marinine poezije je u tome što ona u njoj oživljava. U svakom trenutku njena inspirisanost i zaljubljenost u život, ljubav, strast izvire na površinu i pretače se na hartiju.
Iako moderna pesnikinja, nazvaću je arhaičnim nazivom: poetesom jer njen lirski izraz zaslužuje poštovanje. Njena se lirska misao odbija i kreće iz njene suštine kao odblesak, a same pesme su odraz svih njenih slutnji, iskušenja, izazova, dodira, želja, pitanja, tražeći odgovore, nekad i konkretno zahtevajući, pružajući ljubav i tražeći zauzvrat osećanja.

U pesmi „Da li postoji mesto za ljubav u tebi, ako umeš da voliš?“ simbolički  preslikava pozitivizam gde je ljubav mera za nesebičnost.

„Da li postoji mesto 
koje zrači pozitivizmom, 
jer si pronašao 
zamislio pravac 
i pronašao detelinu s četiri lista 
u biću koje ti donosi sreću 
jer te voli? 
Da li postoji mesto“

U Marininoj poeziji zaljubljenost je lepota, a lepota sinonim za ljubav. Njeni stihovi veruju u snove, sudbinu, svetlost, beskrajnu i iskrenu kao što je i ona sama. U stihovima se igraju snovi koji se smeju na javi, jer mašta je njena beskrajni gejzir iz kojeg presipa svoje „dodire ljubavi“.
Ova zbirka se čita kao priča u stihovima, poseduje kohezivnu snagu koja ujedinjuje pesme u jednu harmoničnu celinu u kojoj peva o ljubavi sa svim njenim mogućim i nemogućim elementima i segmentima.
„Dodir ljubavi“ je zbirka pesama koje nose ljubav, strast, zanos, preslikavajući dušu pesnikinje čija ljubav nije samo prepuna čulnih senzacija. Njoj je duhovna povezanost veoma bitna da bi osetila kompletnu ispunjenost. Ona uzdiže ljubav na pijedastal upoređujući je s božasnkim.

„Tvoja duša u Hramu je moje ljubavi“ 
„Pristanište ti je Hram ljubavi moje, 
duša moja tvoj je svetionik 
u nemirnim lutanjima tvojim, 
luka sam mira tvojim avanturama, 
iznenađenje neostvarene nežnosti 
koju čuvam ispod kože“

Povremeno se greh provlači kroz poeziju. Ona se preispituje da li je jačina ljubavi u nekim granicama dozvoljena da ne pređe u greh. Utoliko je na nekim mestima naziva čak i zabranjenom.

„Dotakli smo vrata pakla i raja, 
osetili dobro i zlo, 
izmamila nas zabranjena ljubav, 
ponela jaka osećanja. 
Bol je držao u jednoj ruci vatru, 
u drugoj vodu, gasili smo požare 
gladnih i željnih tela, 
u tvojim očima 
ugledala sam prevaru, 
razočarenje, pomešanih osećanja 
u borbi sebe nije dalo rešenje. 
Kako protiv sebe i ljubavi u tebi?“

Ono što je meni interesantno i karakteristično za zbirku jeste ljubavni odnos u svim svojim fazama, od prvotne zaljubljenosti, očaranosti, preko zrele ljubavi i ispunjenosti, do sumnji, strahova od prevare, razočarenja, rastanaka i ponovnog otkrivanja u uvek novom buđenju ljubavi i osećanja.
Marininu poeziju i knjigu preporučujem jer će otkriti snagu žene koja voli iskreno, bezuslovno dajući od sebe i sebe, tako i ovaj put, putem stihova koji će naći put i probuditi u vama veru u lepotu ljubavi i magiju njenog dodira.

                                                               Zorica Tijanić, mst.sc. (jun 2016)



Recenzija priča "Iz dnevnika srca" Miroslava Lj. Rankovića

„Pre četrdesetak godina, ušao sam u jednu sasvim malu orahovu ljusku i zaplovio ka horizontu. Avanturistički duh i jaka želja vukle su me sve dalje i dalje…“ (M.Lj. Ranković)

Sve dalje i dalje osluškujem šum talasa koji me vode kroz priče. Ljubomorno čuvam svoje pravo da prva pročitam rukopise, tek stasale, sveže, pune boja, mirisa. S ponosom se budim zagrljena magijom kalemegdanskih brežuljaka,  jedva čekajući da ponovo uzmem u ruke priče, ovenčane naslovima koji čine jednu pesmu, zaokružujući beskrajni vremenski krug.

Miroslav Lj. Ranković, moj prijatelj, kolega, drug. Neko ko mi je pre mnogo godina pružio ruku i poslao s poverenjem pdf svog prvog romana „Sara“ koji je preteča ovih divnih priča o gradu koji čuva dušu i koji svakodnevno podeli bezbroj radosti usamljenim i onim drugim, zaljubljenim dušama. Ume samo da voli. Beskrajno voli i piše o svemu što osvešćuje duhovnost i rast u toj duhovnosti čineći čoveka, čovekom. Ponosna sam. Radosna. Ushićena. Zamišljena. Upitana. Preispitujem se. Hodam. Razgledam. Prolazim. Verujem. Želim. Volim. Sve su to ciljevi Miroslavljevih reči koji su nam sa smislom predočeni u ovom Dnevniku.
Zahvalna što imam pravo na prvu reč, trudiću se da na narednim stranicama i vama dočaram način kako su nastajale priče iz Dnevnika srca. Sigurna sam da će dopreti i do vaših srca, kao što je do moga. One su nastale iz korena detinjstva i duše koja je jedino sposobna da čisto, bezuslovno i iskreno voli. Zakotrljale su se iz orahove ljuske niz vodopad i završile na izvoru mudrosti i znanja koje nas osvežava gaseći žeđ. Budi u nama radoznalost. Šta sve tu piše. Šta je to Miroslav otkrio u svom dnevniku. Šta se to u njegovoj duši skrilo i šta je želeo da podeli sa nama.
Ove su priče dugo u meni sazrevale. Danima je stajao taj Dnevnik srca pored mog kreveta. Onako usput, uzela bih da pročitam pred spavanje jednu ili dve, ne bi li mi san bio mirisniji i ispunjen lepšim bojama. Uspeo je Miroslav da mi pošalje snove na bogojavljansku noć, kao proročanstvo koje „miluje oblake prihvatajući pahulje u znak najave rodnog leta i posipali ih pretvarajući grad u bajku…“ Za to je ponovo bila potrebna samo „… čista ljubav“. U buđenju bi me „dodirnula duga“. Pogled na Hram i uzlet na dugu koju je „zagrlio ljubeći širom otvorenih očiju, jer pogled s nje nije mogao da ispusti, mekane i poslušne…. ume da uzvrati i voli i pusti nekog poput mene da sa nje pogleda ka Čuburi i vidi Princezu, jer sa nje zidovi nemaju moć da skrivaju.“
Ne mogu da otkrivam magline i čestice koje grade ove stihove kao vredni neimari u želji da naprave i sagrade zidove protiv tuge. Za nju nema mesta među ovim redovima. Ovde se lebdi, ljubeći život koji donosi sreću, osvešćujući radost življenja.
Miroslav je dnevnik pisao redom, nakon bogojavljanske noći, svoju predanost hrišćanskom duhu je otelotvorio u priči o Svetom Savi ne propuštajući da nam pokloni stihove. Ne samo nama, već i pravoslavnoj deci. Nije to uradio zbog aplauza. Hrišćanska je nagrada upravo u tom davanju koje ne zvoni na sva zvona, već prohodi kao misionar recitujući iz srca.
Nakon toliko pređenih kilometara, noseći u naramku beskraj ljubavi, umeju leđa da zabole. Tad znamo da je vreme da se pođe ka peščanoj svetlosti. U pustinju, na izvor svetlosti stazama koje su senke pratile putem, vodeći i vraćajući tu istu svetlost ka izvoru. Vodi nas Miroslav, tamo gde bi to najmanje očekivali. Pravo u sebe, u svoju svesnost, da se preispitamo koliko smo narasli u duhu. Hodati ka senci, pratiti je. Čovek oseti samo lakoću i radost. Iznenadićete se kakav je osećaj, miris, toplina i melodija senke. Miroslav kaže da je od harfi. Možda to anđeli sviraju, ali samo će poneko od nas uspeti da čuje. I onda, iz te pustinje, spreman da hodočasti manastirima. Miris voska i tamjana približava nam svojim veštim rečima, ali koje izviru iz srca i dopiru do naših. Molitva koja leči. Nebo iznad duše, duša pod nebom. Neslućena lepota tišine. Ispunjenost. Nije potrebno mnogo reči da dočara tu svetost melodije molitve i blage reči koje miluju.
Tako ispošćen, isceljen i nadahnut vraća se među ljude da ponovo i iznova voli još više. Princeza sa Čubure, tog kraljevstv a beogradske varoši živi kao zlaotkosa. Samo on ima pravo na njenu lepotu. Samo je ona slaba na njegove tonove koje čuje drugačije od ostalih. Zadivljeni jedno drugim žive svoju modernu legendu.
On ume da voli i prijatelja. Savska vila je dokaz da se prijateljstvo čuva kao bratstvo i sestrinstvo, kao jedan čudesan dar božije milosti.
„Mene je pomilovao dašak mirisnog vetra podsećajući me na ljubav, koja mi je darovana postojanjem…“ 
Zašto Dnevnik Srca? Spremite se da volite. A vi hejteri, uzmite i vi ovu rukovet i zarumeneće vam se obrazi, a oči od nežnosti zasuziti. Tako će i vas zahvatiti talas čestica ljubavi u kojima ćete se izgubiti potpuno i zapitati zbog čega ste bili tako negativni, kada je oko vas samo lepota, koju niste primećivali.
Zato je Miroslavu dato da voli, da zabeleži, bilo četkicom na platnu, bilo objektivom, bilo olovkom. Bilo, kako bilo, fokus je usmeren ka lepoti. To je mesto na kojem bol postaje manji, a vreme kraće.
I onda on kreće sa pitanjima, „Kako naslikati Beograd?“ Zar je moguće naslikati svu tu ljubav, toplinu, stapanje sa bićem grada koji je živ, koji ima dušu. Kako naslikati tu dušu. Nikako drugačije nego „zatvorenim očima.“
Nekad tu boju nanosi prstima, oblaci nestaju u belini osmeha, a na reci se ljuljuška mali čamac budeći talase ljubavi. Nije sladunjavo, ali je opojno. Daleko od klišea, ali blizu duše. Slike se rađaju i žive u beskonačnom univerzumu. Proleće u čaroliji majske večeri, Zemun grad u kome se poštuje čovek kao ličnost. Zato Miroslav kaže da je sazdan po njegovoj meri. Meri čoveka. Grad koji zavodi svojim mirisom. Grad na čijim sam obalama osećala miris mora i prve ljubavi, koja još uvek traje.
Gardoš, mesto gde prestaje buka, gde započinje magija, a potrebno je preći samo stotinak stepenika da vam ubrza srce i da osetite lepotu i posebnost tišine koja govori hiljadama stihova, koje će vam se probuditi u srcu. Pa i one zaboravljene. Poželećete da zagrlite nekog, baš na tom mestu, gde je pogled poklon bogova.
Rekoh vam. Odvešće nas Miroslav u čežnju, bez alternative, „kao biće koje je sposobno da voli i da prihvati ljubav“, kako kaže u jednoj od poslednjih priča ili beleški u svom dnevniku. I onda smo opet na talasima. Taman pomislimo da nema šta više da kaže, on nastavlja da nas vodi. Tragovi iz oka su neizbrisivi plavi akvarel duše. Saznaćete za pigmente iz vode koji se razlivaju puštajući životu da raznese na sve strane, ali ostavljajući lepotu. Obogaćen lepotom iz očiju pronalazi smisao u traganju i ne zaboravlja najlepše tragove u obrisima pogleda.
Da ne bi bilo sve tako mirno, u stihovima, zavodljivo, odvešće nas i na „Košavu“, da osetimo miris prošlosti u „netragu“. Put iz Košave u Košavu je život koji posmatra kako teče i ne očekuje velike događaje. On živi onako kako bi mnogi želeli. Slobodan, neopterećen senzacijama koje su površne. Njegov je svet ispunjen u svakom trenutku. Nahranjen lepotom, on uživa. Samo tako i može da živi. Shvatićete ako prošetate sa njim po hodnicima tame u pesmi koju piše vreme, a onda će vas izvesti na svetlost da osetite razliku. Biće vam toplo. Ume da ugreje bojama verujući u angele koji čuvaju noć od ljudi.
Slobodno navite nebeski sat. Probudićete se negde u pola noći, žedni da se još malo nahranite sa tom lepotom i umijete čistom izvorskom vodom. U „Koraku na stazi zlatnih sati“ zastaćete zajedno sa njim i osetiti radost osvešćeni da samo ako se opredelite za umetnost kao način života, bilo da stvarate ili ste samo „konzument“, kako on to kaže, bićete u svojoj svakodnevnici zaista ispunjeni. Njegova je preporuka da ostavite brige, jer je Bog taj koji nas čuva, poklanja nam na kraju knjige, šta je to što je normalno u ljudskoj normalnosti. Preispituje se i odgovara.
Ne bi ovo bio dnevnik da iz njega ne zapišete poneki citat, stih… Ja bih izuzela nekoliko, ali jedan moram da ostavim za kraj…
„Vaš život vas vodi putem vaših misli…“ 
Neka vas Miroslav odvede putem svog srca,  predivnim stihovima i pričama koje je zabeležio. Možda ćete i vi poželeti da vodite dnevnik. Možda neki tajni, brodski, skriveni. Zapišite u njemu svoja osećanja, misli…
Priče iz Dnevnika srca najtoplije preporučujem svima. Zavirite u dnevnik tajni jednog slikara, umetnika, pesnika i pisca. Zakoračite na put lepote i zadržite fokus, upravo na lepoti….

                                                                                    Zorica Tijanić (jun 2016)