Campana Immortale

Milijan Despotović

KONTROLA EMOTIVNOG PORETKA Zorica Tijanić: „Campana immportale“  („Besmrtna zvona“)  

Poezija je i duhovni melem „u raskoraku teških misli“. U njoj pesnik nije okrenut samo sebi već i spoljašnjosti, tamo je njegov čitalac, vodeći često onaj Ničeovski dijalog „ljudsko, suviše ljudsko“.  Pesnik ne skriva svoja osećanja misli a ta otvorenost, jeste moćni duh komunikacije koja se oslobađa unutrašnje samoće. To su „Besmrtna zvona“1 koje poetički, u istoimenoj knjizi povlači Zorica Tijanić,2 zvona nade i ljubavi koja popravljaju narušene emocije jer, ljubav je ta koja „dlan otvara“, emituje svetlost i pozitivnu energiju. 

Pesnikinja Zorica Tijanić koristi zamornu tišinu da dosegne događaje i vreme u protoku, nastoji „da utopli nadu“ kroz duševni proces samopreobražaja pokazujući svoju neizmernu stvaralačku snagu. Time osporava svako nestajanje na kratko ili zauvek. Ona dobro prima signale podsticaja i nagona pa ih uvija u ljuvenostišja koja ovde zvone a „zvona kad odjeknu svi će znati šta krijem“, kaže pesnikinja. Predznaci tog odjeka se preobražavaju iz monologa, iz pisma, u dijalog, u poeziju. 

Zorica Tijanić je u svom pesničkom glasu stabilna i racionalna. Ona filozofski raspravlja o tišini i samoći, nalazeći naćina da sve dovede u ravan sa koje može kontrolisati taj emotivni poredak. Samoća je vozdigla osoben hram („U hramu moje samoće“) gde nema molitve i ispovedanja već tihovanje kroz ponovno spajanje razdvojenog i otvaranje zaboravljenih spomenara. Tamo gde joj se učini da je prenaglila prema drugoj strani, „otkrivenoj istinom“, ona resetuje tekst: „Pišem pa izbrišem.“ Prirodno uznemirena ruka, ustvari pre-sreće elegične stihove da se ne bi oteli pred belinom. Ta nagla reakcija jeste unutrašnji zavet - pevati i bez glasa ili njegovu jačinu prilagoditi stanju tišine. Tu stvaralačku tišinu narušava „miris osušenih kajsija na prozoru“ i zagledanost u ono što nas čeka: „Pogled koji danima putuje“. 

Poezija Zorica Tijanić je u misaonom putovanju, doticanju i nadi u dobar susret. U putnom koferu nema mnogo stvari, ali ima činjenica iz hronologije ljubavi,  njenih doživljaja, tajni koje će vreme otvarati jer, tajne ako se ne otvore one se zaborave. Tu su nedovršeni razgovori, polemike, vreme za odbacivanje poroka i planirani radovi na restauraciji duše i emocija. Zašto ona putuje i kome to sve nosi, pitaće se čitalac („Odlaze tako“)? Traži onog ko je druga polovina sadržaja kofera, a njegovo ime i prezime je - Nezaborav! A zašto tišina:  

Na izvoru ćutanja melem je 

svaka reč koja se obavija 

oko moje tame isceljujući. 

Pesnikinja se ne kloni „snage tragova“, ona ih ujedieuje u poetsko sabiralište u kome i sama sređuje svoje misli potrebom da se iskaže i zaključuje da i nevidljiva gordost prkosi „senama sećanja“ ne odbacivanjem već odgovarajućim odnosom prema tim signalima. U toj prilici pesnički jezik je dobio signalnu funkciju,3 kao simptom unutrašnjeg stanja. Svako pitanje ovde postavljeno signalizira i odgovor.

Zorica Tijanić je pesnik prepoznavawa i imenovanja emocija pojedinačno, čiji logički odnosi prave antologijski niz ljuvenomisli koje obezbeđuju stalno prisustvo odsutne ljubavi. Ona je „iznad tišine“ motivski je pesma koja otvara to nešto „pod školjkom/ da biser ne potamni. Za nju nema poraza u ljubavi, ako nečeg takvog ima onda je to „poraz vremena“ koje se našlo definisano unutar pesničkog jezika. Da je to tako, govori njegov prekinut niz, nastanak tišine na jednoj strani, a potom „nastavljamo ćutljivi oboje“.  

Kidanjem lanca vremena ne dolazi do kidanja jednosti emocija jednog prema drugom, to barem ovde poezija ne dozvoljava. Dve osame prilaze jedna drugoj, ako se ne dodiruju one su sve bliže, na prirodnom odstojanju. Možda zato i traju i slivaju se u „poemu o jednoj ljubavi“, gde „oživljene iluzije“ čine živom „magiju dodira“. Iz te magije mnogo čega, upravo zbog protoka vremena, nije moguće oživeti ali nije moguće ni izbrisati. Ne daju to pisma, dnevnici, sećanja, nada i poezija, koja sve paradokse rešava pamćenjem činjenica koje će čitaoca ove poezije, na jednostavan način osloboditi sopstvenog prepoznavanja u njoj jer, ovo je već građa podesna za lično oslobađanje tereta „magije iščekivanja“ nečeg što se ne može dogoditi. 

Ljubav je saglasna sa tim da nikad nije sve rečeno niti završeno i uvek postoji ono, kako peva Zorica Tijanić, „ono još nešto o nama“. To pokazuje da i pogreške i pokušaji ne mogu biti odstranjeni i odbačeni, sve to se nalazi na odgovarajućim stranicama pokidanog vremena čekajući trenutak kad se „nama misli bave“. Tada je, verujem, nastala poruka čije razumevawe traži poznavanje izvesnih emocija oslonjenih na verovanje u neki treći svet koji sve to drugačije uređuje ili nas pak svojom bajkovitošću uvodi u (ne)rešiv lavirint kojim treba proći do zakazanog susreta: 

Lično sam dala obrisati koordinate 

od svih očiju koje bi bacile urok 

na našu takozvanu ljubav. 

...................................... 

Ponesi ona pisma umotana u laži 

da ih zajedno pročitamo 

kao bajke... 

U ljubavi se nikad ne sme uništiti bajkovitost, ona je kod Zorice Tijanić dostojna sna, one Plotinove umnosti gde nema odricanja ničega. San je izvorna bliskost i za ono što je udaljeno: „Pobeći ću jer uvek zaboli na kraju/ zato mi praštaj/ i pusti da o ljubavi maštam.“ Ne bih rekao da je san proces nostalgije, niti teza o leku za emotivno-elegično stanje, pre bih te razumeo kao slobodu i snagu kojom nam qubav otvara sve prostore kako bi putnja svake misli vodila novom susretu na putu ka hramu u kome zvone besmrtna zvona poezije. U tom smislu poezija Zorice Tijanić je osobena ukorenjenost u sopstvenom svetu, u kome svaki detalj, kako realnog tako i sanovnog života, iziskuje jednaku pažnju. 

U Požegi,

7. decembra 2016. 

____________________ 

1) Zorica Tijanić: „Besmrtna zvona“, knjiga u rukopisu, 2016. 

2) Zorica Tijanić (Beograd, 19..), piše poeziju i prozu. Objavila šest knjiga. Živi u Beogradu. 

3) Karl L. Poper je smatrao da postoje „četiri glavne funkcije  jezika: “Ekspresivna ili simptomatska; stimulativna ili signalna; deskriptivna i argumentativna.“  

***

Boris Mandić: O zbirci poezije Zorice Tijanić – Campana Immortale

(u najavi)

   Danas je smisleni razgovor – kome je bio imanentan Heraklitov Logos – zamenilo beskonačno impotentno brbljanje u praznini, u onome Ništa, a muziku Pitagotinih nebeskih sfera, kakofonija škripućeg Šuma; Poezija Zorice Tijanić pre bira ćutanje nego laž, tišinu nego buku, zapravo, slično američkom kompozitoru Džoni Kejdžu, čija muzika lebdi iznad tišine, njena muzika stihova izvire direktno iz samoće sopstvene Tišine i preliva se negde daleko, negde blizu...

   Umetnost i teorijska apstakcija su dva arhetipska neprijatelja kjerkegorovskog ili-ili tipa, čija borba je uvek titanskog, apsolutnog karaktera, u kojoj je neminovno ishodište smrt jedne a pobeda druge: ritam jedne kompozicije jednog Erika Satia direktno je proporcionalan ritmu otucaja njegovog pulsa – Umetnost Zorice Tijanić je direktno proporcionalna poljupcu nemira njene Duše i čežnje oka za blagom svetlošću Doma. Kompozitor i pesnikinja su Umetnici. Razdvoji se od neistina, kaže pesnikinja – svaka poezija koja nije urezana u telo i ne teče krvotokom je lažna: Bol kao izvor njene Poezije (Niče je u Rođenju tragedije pisao da jedino pesnici i muzičari, poput Orfeja, imaju direktan pristup svetskom Prabolu), seta mediteranskog zalaska Sunca, ranjivost Paskalove trske na vetru, snovi tišine koja sve može čuti.             

Strah je moć, a moć zaudara na zlo. Poezija kao borba protiv moći i straha! (najveće duhovno zadovoljstvo, kaže Epikur, postiže se ispitivanjem baš onih stvari koje duhu zadaju najveći strah)

   Milan Oklopdžić je u svojoj knjizi California Blues svirao kalifornija bluz: Zorica Tijanić takođe svira bluz, ali ne kalifornijski, već mediteranski bluz melanholičnog Sunca, čiji odsjaj putuje, poput road proze (sada imamo i road poeziju, između ostalog) u dubine slavonskih šuma i širine rostovskih nizija, u gustinu londonskih magla i stamenu mirnoću Azovskog mora, u tihe vode Tihog Dona, u Veliku lepotu (kao u filmu Paola Sorentina) rimskih brda i katedrala... Lutanje po svetu – lutanje po lavirintima duše! Taj bluz je delikatno ritmičan, aristotelovski odmeren, bez suviše ili premalo reči ili tonova, jedna, u kvalitativnom smislu, zlatna sredina melodije blagog Srca.

Oživljena iluzija leptirov je let. Poezija kao borba protiv iluzije  u prolaznosti Lepote! 

   Na svojim platnima, Jovan Bjelić je uhvatio sve boje malograđanskog i građanskog Beograda; Pol Gogen je putovao malo zapadnije od Bjelića, tu blizu, ništa strašno, Tahiti, gde je, poput pronalazača izgubljenih civilizacija, pronašao izgubljene, do tada, za zapadnu Evropu neviđene, boje; Konjović je sedeo malo severnije od Bjelića, ništa strašno, tu blizu, na nepreglednim panonskim nizijama, užurbano skupljajući raskošne boje koje su divlje plesale po njegovim platnima; Zorica Tijanić boji svojim stihovima – koriseći kao paletu čitav spektar ljudskih emocija – prazni beli papir: svaki papir tri, svaki stih dve, svaka reč jedna emocija – Enciklopedija ljudskih osećaja, strahova i čežnji. Slikar ljudske Duše!

Izabrao si udobnost uživajući u preživljavanju. Poezija je egzistiranje u zoni nekonformnosti, neukrotiva reč!

  Pet fundamentalnih egzistencijala ljudskog bića, po Eugenu Finku, koje obeležavaju njegovu egzistenciju: smrt, igra, borba, rad i Ljubav; kategorija Ljubavi Alena Badjua kao forma događaja – izbijanja nečeg novog, Stvaranja, za koje su potrebni dvoje; Empedoklova kosmička Simpatija; Simpatija kao Ljubav; ljubav prema istini, ljubav prema bolu, ljubav prema svetlosti, ljubav prema početku, ljubav prema kraju, ljubav prema danu, ljubav prema noći, ljubav prema snu, ljubav prema javi, ljubav prema ljubavi... Poezija Zorice Tijanić ima u sebi svetlosti i istine, koju šire njeni stihovi: jedna permanentna težnja ka sjedinjavanju u Jednom, u toplini Ljubavi.

   Sveti Jovan od Krsta piše: „Bez oslonca i sa osloncem, bez svetla i u mraku živeći, živim polako nestajući.“: pesnikinja bivstvuje nestajući u visinama i dubinama svojih stihova, gde se iznova i iznova gubi i pronalazi... u bolu, u patnji, čežnji, samoći,  nemiru, u Ljubavi!

Snaga je ljubav moja, molitva reč tvoja. Poezija kao molitva  ljubavi!

   Ima nečeg dostojanstveno odmerenog i sakralnog u poeziji Zorice Tijanić, poput starozavetnih psalama („I duša se moja uzdrhtala... Štit je meni u Boga, koji čuva one koji su prava srca.“), poput molitve Tereze od Avile („Udobnost i molitva jedna sa drugom ne idu.“): odzvanjaju besmrtna zvona kroz njene stihove, gde se rađa nova Ljubav, gde se rađa nova Reč, gde se rađa novi Život – Campana immortale, poezija Života!